OVO JE SRBIJA! Krenuo je da registruje auto i tu je POČELA PRAVA GOLGOTA (INFO)

auto

Foto: printscreen/youtube

Znao sam da me čeka golgota, ali da je ona starozavetna ovde apdejtovana do ovog nivoa patnje, i to na prostoj (aha, prostoj) proceduri koja se zove registracija kola, nisam ni slutio.

Izvini Gospode Isuse Hriste, tebe su razapinjali, ali nisi morao da registruješ automobil u Srbiji!

Da te kojim slučajem snašla ta robija, veruj na reč rabu svome, tražio bi od onog Pilata da skrati proceduru i prekrati ti muke, ali, srećom po tebe, nisi morao da upoznaješ stvari kao što su tehnički pregled ili šalteri policijskih ispostava.

Da jesi, shvatio bi da su ekseri kojim su te prikovali dar od Boga, za razliku od ove božje kazne koju prolazi stado tvoje koje sotona navede da voze kola, i to u zemlji Srbiji.

A sinovi sotonini im, pritom, dodeliše registarske tablice sa srpskim alfabetom – viđao si ti to odozgo i sam se krstio levom i desnom: “č”, “đ”, “ć”, “š”, mene kazniše sa “ž”. A ti, Tantale, javi se da pričaš o mukama kad kupiš automobil i stigne registracija.

KAKO JE “RENO” POSTAO “FERARI”

Elem, nakon što sam nekoliko dana ranije uredno zakazao tehnički pregled, evo me u ovlašćenom servisu za te stvari, čije je radnike, putem strogih propisa, vlast toliko naplašila i sludela (zauzvrat je u njihove kase, a na račun džepova srpske sirotinje, uterala dodatne dve-tri hiljade dinara po vlasniku četvorotočkaša) da trče i preznojavaju se kao da demontiraju bombu, a ne proveravaju da li rade kočnice i migavci.

NEVEROVATNA ISPOVEST! JOVO SUBAŠIĆ: DANIJEL MI JE REKAO Tata, nisam znao da će Tompson doći. Srpska rodbina nam nije čestitala… (FOTO)

Pritom, reći će nam, sada je obavezno da tehnički pregled traje najmanje pola sata, a s obziromna to šta sve ti ljudi moraju da urade, zna da se protegne i na sat i kusur. Živ sam svedok. Tako su ranije za smenu mogli da obave i do pedeset pregleda, a sada je dvadeset podvig, posle kojih polumrtvi izlaze iz onog kanala. A šta to rade?

Za početak, pretvoreni su u fotoreportere. Tako su prvo morali da uslikaju svaki detalj na mojoj kršini, da bi na kraju i pravili selfi sa automobilom. Gledao sam u neverici taj foto-sešn, a kroz glavu mi je prošlo kako bi se moj „reno megan“ od sada slobodno mogao zvati po onoj starleti Atini Ferari.

Pa zajašem Ferari i preko Tijane Ajfon dojurim do Sandre Afrike: one mogu samo da sanjaju o ovakvom editorijalu koji su majstori tehničkog pregleda priredili mom „renaultu“.

E sad, pošto su oni potomci sotone pored srpskih slova smislili da i saobraćajna dozvola ima rok trajanja – kao da je pašteta – sa tablicama, starom saobraćajnom i devet uplatnica pod miškom (od kojih je, osim polise osiguranja, čija cena je pre neku godinu duplirana, najskuplja stavka porez – preko 3.000 dinara u slučaju mog „ferarija“) krenuo sam prema najbližoj MUP-ovoj postaji da tih 27.000 dinara konvertovanih u uplatnice predam gde treba. Prvi hladni tuš na plus 31 stepen Celzijusa. Policajac, na puš-pauzi, ispred stanice Majke Jevrosime, čim mi je video tablice pod miškom skratio je proceduru i produžio moje mučenje:

– Mi to više ne radimo!

Ali je bar dao adresu.

– Obilićev venac 2.

Uputio sam se tamo, dok sam se biranim rečima – prvo majka, pa ostala rodbina – obraćao idiotima koji su sve ovo smislili, a onda sam se, struka mi je, setio da je na toj adresi zgrada Tanjuga.

ASTROLOG KOJI JE PREDVIDEO NOLETOV POVRATAK U SAM VRH otkriva šta nas čeka u 2018. godini! Srbiju opet očekuju POPLAVE, a SAD će zahvatiti surova ZIMA

Znači to je tajna uspeha ugašene novinske agencije koja i dalje postoji – sad se bavi registracijama. Ne bavi se, nego je MUP u tu zgradu smestio svoj šalterski Gvantanamo za vozačke i saobraćajne dozvole, pasoše, lične karte i sva ostala moguća i nemoguća dokumenta koja dok povadiš više ni sam ne znaš kako se zoveš.

GVANTANAMO NA OBILIĆEVOM VENCU

Unutra, sedmi krug pakla sa perspektivom da se ubrzo okiti devetkom. Vruće, bez klime, ljudi u malom prostoru mašu ispred lica fasciklama, papirima, novinama, ko šta ima, ja hteo tablicama ali je postojala realna opasnost da ubijem mučenu staricu u redu ispred mene, mada bi mi, s obzirom na situaciju, sigurno bila zahvalna.

Ništa bolje nije bilo ni onima sa druge strane šaltera. Znojili su se i huktali, slagali one dosijee po nekoj polici – očigledno još nisu dobili ormane, a ne znam ni gde bi ih smestili – vajkali se kako im, malo-malo, pa nešto pukne u sistemu…

Naravno, ima novca za one koleginice Atine Ferari i Tijane Ajfon, koje šetkaju po rashlađenim kabinetima Ministarstva unutrašnjih dela, a nema za solidnu opremu da ovi mučenici mogu da rade.

Biće ovo dug dan, rekao sam u sebi, nakon što sam u poremećenom redu, u kom su se izmešali ljudi za sve šaltere, uklavirio ko je sve ispred mene za „saobraćajni sektor“. Uskoro smo se, manje-više, svi upoznali, a sit sam se ispričao sa profesorkom sa Muzičke akademije koja je bila ispred mene – da je bilo klavira, vremena je bilo da naučim i neku Mocartovu sonatu.

KONAČNO NA ŠALTERU, ALI…

Kad smo se približili onoj mišjoj rupi na staklu, ona je bojažljivo rekla:

– Samo da ne bude FTJJP obrazac!

Nije „falio još jedan papir“ ali je falilo deset dinara na uplatnici sa taksom koju je gospođa platila za produžetak vozačke dozvole. Iznosi 740, njoj napisali 730 i – šta sad? Iz njenog pogleda, koji će me minut kasnije i samog snaći, čitao sam sav užas ovog sveta?

– Idite u prvu menjačnicu i doplatite deset dinara, pa se vratite! – ipak je službenica bila na strani napaćenog puka. Gospođa je otrčala i posle nekog vremena se vratila sa uplatnicom – platila je 45 dinara da bi uplatila deset.

Došao je red i na mene. Progurao sam one „Ž“ tablice i papirčine, a gospođa je onda saopštila:

– Vi nemate polisu?

Da je preko šaltera bacila tenisku lopticu komotno mi je mogla uleteti u usta. Kad sam sastavio vilice – nakon što smo još jednom pretresli fasciklu iz koje polisa sigurno nije mogla ispasti, ali sam ispao ja iz onog reda u kom sam dva i po sata trenirao strpljenje – shvatio sam da je polisa ostala u osiguravajućoj kući. U magnovenju, dok smo majstor i ja rešavali komplikovani matematički problem skidanja jedne od ovih j…..h tablica, nisam se vratio po polisu koju sam uredno platio.

vozač

Foto: Dnevne.rs/Pixabay

– Ako polisu donesete do dva, primiću vas preko reda! – opet je imala razumevanja službenica.

Bacio sam onaj pogled profesorke klavira na sat. Bilo je pola dva, ali bilo je i malo sreće u ovom hororu. Osiguravajuća kuća je bila pored redakcije, ljubazni službenik je pristao da polisu preda kolegi koji mi je doneo pre isteka smene, gospođa je ispoštovala dogovor, oni iza mene su već bili toliko ubeućeni da se nisu bunili, ali…

– Molim, vas dajte mi jedan primerak uplatnice za polisu da dam ljudima kako bih preuzeo svoj primerak polise!

– Kako to mislite?

– Lepo, otcepite iz tog svežnja i date mi.

– Taman posla. To ostaje kod nas, jedino da odete da fotokopirate, fotokopirnica vam je…!

– Zašto, pobogu, pa valjda tu ima primerak za osiguravajuću kuću. Oni bi ga svakako uzeli da sam otišao po polisu, valjda ima i primerak za mene? – nisam se dao.

– Hoćete li da vam vratim predmet pa da dođete sutra! – povisila je glas!

– Polako, gospođo. Neću, ali vas ljubazno molim da pogledate te uplatnice i odgovorite mi šta će vam dva primerka?

Malo je razmislila, ljutito je otcepila jedan i vratila mi nazad uz neki papir na kome je trebalo da se potpišem i ostavim broj telefona, pošte i telegrafa…

Olovka, vezana u gordijev čvor kanapa, koja je preživela gnev svih onih pre mene, više nije izdržala. Kako sam pritisnuo dugme da je uključim, mina iz nje je izletela poput taneta i samo je staklo spasilo njenu koleginicu za susednim šalterom da joj od oka ostane samo šminka na kapcima. Velikodušno sam rešio da sponzorišem Ministarstvo unutrašnjih dela, izvadio sam olovku iz torbice, pridavio je onim kanapom i ostavio, pa ako me se Nebojša Stefanović seti za dan bezbednosti, seti.

DVA PITANJA

Ako ne, neka mi neko nadležan iz države odgovori na dva logična pitanja. Ono „ž“ u moje tablice – kao i silna ć,ž,š,č,đ u hiljade tablica drugih ljudi – nismo metali mi po svojoj želji nego su nam ih oni dodelili, a sad ih mi brišemo o sopstvenom trošku. Zašto?

Nešto mi govori da nije u pitanju samo kompletan idiotluk – nemoguće da nikome nije palo na pamet kako će to jednom biti problem – već svesna namera da se na ovaj način još malo dopuni „nikad u istoriji“ puniji budžet.

I kako saobraćajnoj dozvoli za isti automobil može da istekne rok?

(Dnevne.rs /Izvor: Ranko Pivljanin, Blic)