MILOMIR JOVANOVIĆ IMA SAMO JEDNU RUKU: 45 godina hrani celu porodicu! (FOTO)

kosa

Foto: Privatna Arhiva

Mora se Bog tako dao, a meni ništa drugo sem borbe svakodnevne i ne preostaje. I ne mislim da odustanem, kaže Milomir Jovanović, koji već 45 godina sve poslove obavlja jednom rukom i hrani porodicu

Sinoć sam ponovo zvao Milomira Jovanovića. Mrak je odavno bio pao, poziv ga je zatekao negde u šumi, na putu sa planine do kuće u Pilatovićima. Mogao sam samo da zamislim, kako u onoj pomrčini o kožnom kaišu na vratu nosi motornu testeru, u onoj jednoj ruci što je ima drži telefon, sekiru pod rukom, o drugom kaišu na vratu torbu s malo hleba i vode… I pustu planinu i vetar kako šiba.

– Okasnih… Danas sam i kosio, i cepao drva, i strugao, i kopao, i ne znam šta sve nisam radio, sve do mrkle noći, ujutru moram poraniti, ima još posla, a zima će brzo, i da se kosi i struže bukovina – ispričao mi je, dok se u slušalici čulo kako opancima šljapka po blatu po pomrčini.

A glas mu veseo, ni traga umoru i potištenosti, kao da jutros nije ustao još po pomrčini i krenuo u planinu i vazdan radio.

Milomiru je 65 godina. Kad je imao 20, a tek se bio vratio iz vojske, vršalica mu otkinula desnu ruku, a on bez desnice čitav život. Hrani porodicu, suprugu i dvojicu sinova, obojicu bolesnih, jednom 42, drugom 44 godine, Radojka i Srećka.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Kad počne da priča šta je sve za goli život radio za onih četrdeset i kusur godina, otkako je ostao bez ruke, i otkako se oženio, dobio decu, šta je sve samo jesenas morao da radi za crn i čemeran dinar, samo da opstane, da se on i porodica prehrane, da su svakog dana siti, Milomir zastane, uzdahne, pa nabraja – i kosio, i plastio, i kopao kanale, i strugao bukve po šumi, i cepao drva, i zidao kuće, i malterisao i sve šta je za jednog seljaka, mučenika, nesrećnika i paćenika izmišljeno da mu odere kožu s leda, i preko toga.

SREĆNA SLAVA DOMAĆINE! Čovek sa sobom nosio u autobusu nešto zbog čega su se svi PRENERAZILI! (FOTO)

A on, uz sve to, nema desnicu ruku.

Kad ujutru pođe u planinu, žena mu okači motornu testeru o kožni kaiš o vratu, koji mu je umesto desne ruke, posle testeru povazdan ne skida s vrata. Jesenas, pritisnula ga u planini bukva koju je odsekao, ležao pod njom šest sati u komi, nesvesti, posle ga našle komšije i odnele u bolnicu. On se samo malo oporavio, pa ponovo u šumu. A od čega drugog da živi, od ono malo penzijice što prima ne može da istraje ni za suv hleb, a kamoli za lekove deci.

– Nema druge, svestan sam ja situacije, sinovi bolesni, Bog tako dao, sve je na meni, a meni ništa drugo sem borbe, svakodnevne, od jutra do sutra, i ne preostaje. I ne mislim da odustanem, sve dok me noge drže, sve dok dišem. Nemam ja pravo da odustanem, niti o tome mislim, niti planiram do zadnjeg dana, onog koji mi je Bog odredio – kaže.

Iz dana u dan, iz nadnice u nadnicu. S jednom rukom. Mnogo ga, kaže, zaboli kad ga ljudi potcene, kad kažu za njega da je invalid. On se sa tim nikad nije pomirio, a svakog dana iznova dokazuje da ono što on može da uradi, ne mogu ni mnogo mlađi, sposobniji, jači.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Divljenje za suprugu

VUKOSAVI JE JOŠ TEŽE

Za 40 godina Milomir sa suprugom Vukosavom stekao je taman onoliko koliko im treba. Kuću, štalu, torove… I ona borac, neviđen. Samo za lekove Radojku i Srećku, rođene sa mentalnim poremećajem, treba 8.000 dinara mesečno, a Radojka našla i epilepsija…

– Divim se mojoj Vukosavi, po ceo dan treba brinuti o Radojku i Srećku, meni je opet lakše – kaže.

       

(Dnevne.rs/Izvor: Kurir.rs, Zoran Šaponjić)