ŽIVOTNA PRIČA POZNATOG GLUMCA: Bio bih UBICA, da nisam postao glumac

glumac

Foto: wikipedia

Siromašno detinjstvo i odsustvo obrazovanja bili su uvod u uzbudljivu budućnost glumca Žerara Depardjea koja mu je donela nesreće, bolna preispitivanja, očinstvo u kojem se nije snalazio, ali i ljubavi koje okrepljuju

Slavni glumac, velikan francuske kinematografije, Žerar Depardje rođen je 27. decembra 1948. godine u Šarteu, provincijskom gradu u središnjoj Francuskoj. Njegova životna priča mogla bi da bude bestseler jer je glumac preživeo sedamnaest nesreća na motoru, nezgodu na madridskoj avionskoj pisti kada je njegov maleni avion kojim je pilotirao udario u boing 727, a ugrađen mu je i srčani stent. U svoju dinamičnu biografiju upisao je siromašno detinjstvo, brak koji je trajao dvadeset pet godina, ali i kratak boravak u zatvoru zbog krađe u mladosti.

Njegov otac Rene Dede bio je neobrazovani radnik u metalnoj industriji i alkoholičar, dok je njegova majka Alis Lilet u Šateru došla kao izbeglica sa svojom porodicom tokom Drugog svetskog rata. Par se venčao 1944. godine pre nego što je na svet došlo njihovo prvo dete. Porodica je živela u skučenom prostoru, a budući da Depardjeov otac nije bio preterano aktivan i posvećen roditelj, briga o šestoro dece pala je na majku.

[adsenseyu4]

– Oni su bili jednostavni ljudi, nisu ništa skrivali jedno od drugog, ali nisu znali da razgovaraju i često su vikali. Kada pomislim na dom, setim se vike – objasnio je u jednom od intervjua slavni glumac i otkrio porodičnu tajnu koja je posebno mučila Alis jer su njen otac i svekrva bili u intimnim odnosima.

– Imali su redovne polne odnose, što je šokiralo i zbunilo celu porodicu. To je značilo da su moji deda i baba ukrali ljubav mojim roditeljima – istakao je glumac.

Alis je bila toliko razočarana celom situacijom, ali i time da njena porodica živi u strašnom siromašnu pa je jednom priznala kako je čak razmišljala da šivaćom iglom prekine trudnoću sa svojim trećim detetom Žerarom. Porodica je bila toliko siromašna da su retko kada mogli da priušte i najjeftinije meso.

– Za Božić bi svako dobio po jednu pomorandžu. Ali, imao sam svoju slobodu – opisao je Žerar u svojoj kulinarskoj knjizi My Cookbook.

I zaista, siromaštvo nije uticalo na njegovo veselje i vedar duh. Od šestoro dece, Deperdje je jedini bio pravi šaljivdžija i tako je zaradio nadimak Mala petarda. Kada se američka avionska baza ustoličila u njegovom rodnom gradiću, postao je fasciniran Amerikancima i njihovom kulturom. Sa starijim bratom redovno je posećivao bazu i odlazio na društvena okupljanja koja su bila popularna unutar američkih trupa. Tada je otkrio farmerke i kožne jakne, desert banana-split, crnkinju Roni i dečaka indijanskog porekla koji se zvao Crveni oblak. Upravo je u američkoj bazi ušao u svet filma i upoznao svog omiljenog junaka Džejmsa Dina.

– Upijao sam sve i za mene je to bilo fantastično razdoblje. Amerika šezdesetih bila je potpuno drugačija od sveta koji sam do tada poznavao. Pre toga ljudi u mom mestu nisu imali ništa. Tada su došli vojnici, a s njima i rok muzika, američki filmovi, automobili, motocikli. Šta da vam kažem – prava sloboda – kaže glumac koji je tvrdio kako je sa devet godina imao svoje prvo seksualno iskustvo i počeo da nosi pištolj, a sa dvanaest je otišao na koncert Dženis Džoplin koji je organizovan u njegovom rodnom gradu.

– Bila je fantastična i sigurno je imala 18 godina. U svakom trenutku mogli ste da vidite njenu snagu. Mislim da je čak i Elvis Prisli tada došao u Šateru kod američkih vojnika. Amerika mi je odjednom bila tako blizu. Imali su bordele i barove – prisetio se umetnik.

Do trenutka kada je završio osnovnu školu, a to je ujedno i sve što je završio od škole s obzirom na to da dalje školovanje nije nastavio, bio je visok gotovo dva metra i niko nije mogao da poveruje kako je on dečak od 13 godina. Nakon završene škole, pobegao je od kuće i neko vreme živeo na drugoj strani grada sa nekoliko ostarelih prostitutki, Mišel i Irene, koje su opsluživale američke vojnike. Ali, nije se dugo zadržao s njima.

– Roditelji su mi dozvolili da budem otvoren prema svemu. Nikada mi nisu postavljali nikakva ograničenja i u tom smislu zaista sam imao sreće. Nikada mi nisu govorili volim te, a i retko sam ih viđao kako razmenjuju nežnosti. Bio sam slobodan jer nisu ništa ni očekivali od mene. Sam sam morao da otkrijem šta je zabranjeno, stekao sam osećaj za opasnost i uspeo da razvijem ulični instinkt. Kada je reč o mom obrazovanju, najzanimljivije je da ga nisam imao. U tome je moja snaga – prisetio se svojevremeno slavni glumac.

U svojim ranim tinejdžerskim godinama, počeo je da luta i da se bavi sitnim kriminalom. Krao je automobile i imao problema sa zakonom, a jedno vreme boravio je iza rešetaka.

– Bio sam usamljen, ali ne i nesrećan, upravo suprotno. Srećan sam što sam se rodio u siromašnoj neobrazovanoj porodici jer nismo imali tabue i prisile, imao sam tu slobodu da postanem šta god želim – izjavio je Žerar.

[adsenseyu1]

Kada je donekle došao pameti, odlučio se za društveno prihvatljive poslove. Tako se zaposlio u štampariji, potom kao perač sudova i trgovački putnik pre nego što se sa 16 godina preselio u Pariz. U prestonicu Francuske otišao je sa drugom koji je želeo da postane glumac. S njim je posetio dramsku školu i tamo pokazao svoje odlične zabavljačke sposobnosti. Sumnja u sopstvene mogućnosti, što zbog provincijskog porekla, što zbog neobrazovanosti, jedno vreme ga je sprečavala da se posveti školi glume. S obzirom na to da je u ranim tinejdžerskim godinama preživeo mnogo toga, odjednom je, gotovo tajanstveno, izgubio moć govora i to na dve godine.

Pomoć je potražio od logopeda Alfrea Tomatisa, poznatog po radu sa glumcima, operskim pevačima i osobama koje mucaju. Doktor je otkrio da mladi Depardje ima izuzetno osetljivo uvo koje je upilo previše zvukova. Uz njegovu pomoć, savladao je teškoće koje je imao ne samo sa govorom, nego i sa čitanjem i razumevanjem. Ali, još nije imao neki konkretan plan. Tumarao je okolo sa dugačkom kosom i delovao poput buntovnika. Otkrio je da se kameleonski može pretvoriti u bilo koju osobu, pa je, kako bi izazvao neki reakciju, počeo da izmišlja priče o svom životu. Jednog dana pokupio ga je vozač dok je stopirao i upitao ga čime se bavi.

– Rekao sam mu da sam student pozorišne glume. Njegovo se lice ozarilo. Bila je to naravno potpuna laž, ali tada sam prvi put shvatio kako pozorište može naterati ljude da sanjare – ispričao je glumac.

Tada je odlučio da upiše časove glume kod poznatog učitelja Žana Loroa Košeta. Deperdjeu se brzo vratilo samopouzdanje i u kratkom roku izbrusio je svoje glumačke veštine. U toj glumačkoj školi upoznao je i šest godina stariju glumicu Elizabet Guinot, s kojom se 1970. godine i oženio. Njihovo prvo dete Žulijam, rodilo se u aprilu sledeće godine, a 1973. dobili su i ćerku Žul.

Do kraja šezdesetih, Žerar je počeo da niže uloge u pozorištu i na televiziji, gde je uglavnom zbog grubog izgleda glumio ubice i kriminalce. Filmski debi ostvario je 1967. godine u filmu Rodžera Linhardata Le Beatnik el le minet. Ali, njegova reputacija rasla je zahvaljujući ulozi u porodičnoj drami Galapagos. Iako je produkcija predstave dobila loše kritike, kod publike je bila odlično prihvaćena, pa je zahvaljujući tome 1973. godine zaigrao u filmu Bertranda Blijera Les Valseuses.

Kontroverzni film ubrzo je postao popularan i francusku kinematografiju uveo je u novu eru. A budući da je imao jednu od vodećih uloga, od običnog glumca ubrzo je postao zvezda kojoj je gluma postala i profesija. Tokom sedamdesetih pojavio se u mnogo filmova i dalje uglavnom glumeći ubice i kriminalce. Jedna od njegovih zapaženijih rola bila je u filmu 1900, potom uloga šovinista u seksualnom energijom nabijenom kontroverznom projektu La derniere femme. Iako film nije dobro prošao na blagajnama, tada je dobio priliku da igra sa Robertom de Nirom koji mu je bio velika inspiracija.

Međutim, što je uspeh bio veći, to je manje vremena provodio sa porodicom s kojom je do tada bio u dobrim odnosima. Sa suprugom je glumio u teatru i na filmu, a zajedno su snimili i nekoliko muzičkih albuma za koje je pesme pisala Elizabet.

Tada je Žerar radio sa vodećim francuskim rediteljima, a 1979. godine u filmu Loulou zaigrao je uz glumicu Izabel Hupert. Početkom osamdesetih, zahvaljujući reditelju Fransoi Trufou i njegovom filmu Poslednji metro sarađivao je sa Ketrin Danev. Taj film je postigao toliko veliki uspeh da je na festivalu u Kanu osvojio nekoliko nagrada.

[adsenseyu1]

Krajem devedesetih, nakon smrti majke, Depardje je putem svoje knjige Lettres volees odlučio da progovori o svemu o čemu je do tada ćutao, a kada je 1988. godine ona objavljena, odmah je postala bestseler u Francuskoj. Nakon toga potpuno se posvetio glumi, pa je čak prihvatio i da igra u filmu Zelena karta na engleskom jeziku sa Endi Mekdauel i ovo ostvarenje otvorilo mu je sva holivudska vrata. Ipak, devedesete neće pamtiti samo po dobrom jer je doživeo gotovo dve fatalne saobraćajne nesreće. Prvu 1996, a krajem iste godine svojim malenim avionom zakucao se u veliki boing 727. Naime, pošto je odrastao pored avionske luke, oduvek je želeo da pilotira. Kada je dobio dozvolu, sam je počeo da vozi avion, a trenutak nepažnje doveo ga je do strahovitog sudara u kojem, na svu sreću, niko nije poginuo. Dve godine kasnije ponovo je doživeo saobraćajnu nesreću na motoru, jednu od sedamnaest koliko ih je ukupno napravio.

Ipak, kada mu je tokom 2000. godine ustanovljena srčana mana i ugrađen stent, primirio se. Postao je otporniji i snimao sve više filmova kao što su 102 dalmatinca, City of Chosts i Last Holiday, ali i francuska ostvarenja među kojima je Nathalie.

– Više sam uloga odbio nego što sam ih prihvatio. U Holivudu imate divne glumce, ali i tamo je teško raditi. To je Kafkina noćna mora, poslednja komunistička zemlja – objasnio je Žerar.

Nakon što se razveo od Elizabet, 1996. godine uživao je u zagrljaju brojnih dama, a sa manekenkom Karen Sajlom, s kojom ga je 1991. godine upoznao teniser Janik Noa, 1992. godine dobio je ćerku Roksen. Upravo ta afera jedan je od razloga zbog kojih je sa sinom Žulijamom bio u svađi. Netrpeljivost je bila toliko da su 2003. godine, nakon što mu je pretio pištoljem, između njih prekinut svaki kontakt. S obzirom na to da je njegov sin koji je takođe bio glumac, preminuo u 37. godini, do sudnjeg dana nisu se pomirili.

– Jedini očinski uzor koga sam imao bio je moj otac, a on je bio nepismen i živeo je na društvenoj margini. Ipak, bilo bi nepravedno da ga optužim zbog toga što nisam brižan – objasnio je Žerar zbog čega je i sam bio loš u vaspitanju svog sina. Ipak, čini se da je prema ćerki Žuli bio drugačiji.

– Ona je devojka koja će uvek sve dobro napraviti i veoma mi je slična. Moj Žulijam, koji je prošle godine umro od upale pluća, bio je prepametan i previše krhak za ovaj život. Njegovi problemi nisu bili samo oni sa drogom, nego i sa životom uopšte. Pokušao sam da mu pomognem, ali teško je odrasti u senci oca, a naročito kada je on slavan. Takođe, teže je odrastati danas okružen drogom, nego u moje vreme. Dao sam sve od sebe da mu budem roditelj. Uvek sam mu govorio da mi se obrati ako bude imao problema. Oduvek smo imali problematičan odnos, zajedno smo glumili u filmu All the Mornings of the World, a onda se sve raspalo. Bio je moj prvi sin. Često sam bio odsutan tokom njegovog detinjstva, a i imao sam svoje bitke s alkoholom. Upoznao sam njegovu majku Elizabet kada sam imao samo sedamnaest godina, a samo tri godine kasnije smo se venčali. Ostali smo zajedno 25 godina, sve dok mi Karin nije rodila ćerku –  pričao je Žerar čija veza sa Karen nije dugo potrajala. Nekoliko godina kasnije pobegao je sa glumicom Kerol Buket s kojom se 1997. godine i oženio. Par je 2003. godine otvorio svoj pariski restoran La Fontaine Gaillon. Iako restoran i danas radi, njihov brak se raspao dve godine kasnije i to zbog njegove nepopravljive naravi.

– Tokom života imao sam divne devojke. Kasnije bi smo se rastali, ali ostajali smo prijatelji. Uvek je skupo razvoditi se, ali nije sve u novcu. Nije to važno, imao sam decu sa divnim ženama i danas su mi drage. Mislim da od žena možemo mnogo toga naučiti – pričao je svojevremeno, pa iako godišnje zarađuje četiri miliona dolara na filmovima, 2005. godine ipak je odlučio da se povuče. Ali, godinu dana kasnije vratio se filmu i dalje snima. Dvehiljaditu su mu obeležili brojni skandali, od toga da je došao pijan u jednu emisiju, pa sve do činjenice da je urinirao nasred aviona. Ipak, on je i dalje omiljeni glumac francuske kinematografije koji ima fabriku tekstila u Rumuniji, naftnu bušotinu na Kubi…

– Nikada nisam imao ambicije i živim u sadašnjosti. Zanimaju me ljudi. Bavljenje glumom daje mi priliku da upoznam različite osobe. Da nisam glumac, verovatno bih bio ubica – zaključio je Depardje.

[adsenseyu5]

(Dnevne.rs /Izvor:Nikolina Kunić,Story.rs)

[adsenseyu2]