ISKRENO PISMO SRBIJI: Beograđanka sam (32) i NIKADA nisam radila, jer ja tako hoću

sunce

Foto: pixabay

Da odmah razjasnimo problematične detalje – rođena sam i odrasla u Beogradu. Odradila sam sve po redu – osnovnu, srenju školu i fakultet, a zatim i master. Logičan sled događaja bio bi posao, a zatim možda i porodica. Poslednja dva sam preskočila, i to vrlo svesno i namerno.
 Imam 32 godine i ni dan radnog staža. Ne, ne radi se o radu na crno, tako uobičajenom u Srbiji. Naprotiv, svesno sam izabrala da se ne zaposlim. Odmah nakon fakulteta, optimistično sam krenula na onaj sajt za zapošljavanje – onaj na kome visi cela Srbija, uverena da pravi posao samo čeka na mene. Poslala sam prijavu, otišla na razgovor za posao, i vratila se kući zbunjena – rad na procenat, fiksnog dela nema, prijave nema, kancelarije nema. Naravno, uz priču da ukoliko se pokažem, sledi sve to, uz još eventualnih pogodnosti. Možda bih i nasela da sam izolovana od svega i svih.Međutim, možda nisam naoružana radnim iskustvom, ali baratam veoma detaljnim poslovnim iskustvima svojih poznanica. Jedna je godine provela radeći na procenat, a ćorav dinar nije videla. Druga u ovom trenutku, po vetru i košavi pešači kroz Beograd kako bi došla do posla, iako platu nije videla četiri meseca. Pitate se zašto pešači? Zato što nema para za prevoz!

[adsenseyu1]

Treća godinama radi za platu od 200 evra. Značajno je starija od mene, a dete joj je na putu. Da nije našla tog nesrećnika koji radi za, za nju, neverovatnih 40.000 dinara, ostala bi na pašteti i hlebu do kraja svog radnog, a i životnog veka.

O isfrustriranim direktorima i menadžerčićima na svim tim mestima nema svrhe ni govoriti. Ako krenem da pričam o stresu koji je ta moja drugarica preživela nakon što se obradovala trudnoći, pa shvatila da to treba saopštiti i direktoru? Inače, još uvek nije skupila hrabrost da saopšti tu “tragediju” menadžerčiću – reakciju jedva čekam!

Šta vi meni nakon ovih iskustava predlažete? Da se zaposlim i za 200 evra trpim nepismenu budalu koja će da me smara, gnjavi i maltretira, dok ja pešačim do posla znajući da me nakon agonije od osam do deset sati u frižideru čeka slasna pašteta? Što bi rekao pokojni Milošević – malo morgen!

Život možda i jeste borba, ali ja u ovakvoj borbi da učestvujem – neću! Vi slobodno radite za crkavicu, maštajte o Novom Zelandu na koji zapravo nikada nećete otići zato što ste Srbi tj iz Srbije a mi tamo nismo poželjni tj ne daju nam vize jer znaju zašto idemo i da se nikada vratiti nećemo (čak ni da berete jabuke), i maštajte o boljem životu. Ja svoj život neću predati u ruke umišljenom šefu kako bi rezultate mog rada predstavljao kao svoje glavonjama iznad sebe, dok ja klopam suvi hleb, a iznutra se klopam kao mladi mesec!

[adsenseyu1]

(M.V. /Dnevno.rs)