RIZIK POSTAJE SVE VEĆI: Da li Vučića može srušiti ostanak kod kuće? (INFO)

korona

Foto: Rojters

Bilo bi to suprotno svemu što nas dosadašnja srpska politika uči – a to je da su potrebna velika okupljanja i masovni protesti da bi se neka vlast uzdrmala i smenila, a druga ustoličila.

Budući da i Vučić vlada suprotno svemu što je pre njega važilo u našoj politici, to su nove situacije po njega rizičnije od ponavljanja prošlosti.

Posebno ako je to ponavljanje puka parola „pobedili smo Slobodana Miloševića, pobedićemo i Vučića“, namenjena osokoljavanju onih koji i inače nisu glasači SNS-a.

Po Vučićevu vlast u sadašnjem trenutku postoji jedna izrazito nepovoljna okolnost i jedna koja mu ide na ruku.  Loš po njega je tajming, odnosno trenutak u kome se desila svetska korona zaraza.

U Srbiji je rat protiv virusa kovid 19 proglašen u vreme zvanične izborne kampanje. To znači da će se po ukidanju vanrednog stanja izbori nastaviti tamo gde su stali. Ali, to takođe znači da su kovid 19 i dan glasanja vremenski preblizu.

Sve što se događa u vreme korone, događa se i u izborno vreme i neizbežno je kampanja, pohod na svest i glas birača. Vučić je u vremenskom tesnacu i bez mogućnosti da ono loše što se desi tokom korone ublaži time što bi sećanja i osećanja ljudi počela da blede.

A ograničenje slobode, makar i zbog obaveznog karantina, ljudi loše podnose. Samo odlaganje izbora, iako zbog smrtonosne bolesti, neprijatno se poklapa sa zahtevom opozicije koja je organizovala proteste.

Ta opozicija u Savezu za Srbiju je uporno tražila da se izbori umesto u proleće održe na jesen. To što su izbori obustavljeni,  a ne odloženi neće menjati mnogo na utisku.

Ali, tu je okolnost koja ide Vučiću na ruku, a to je da opozicija nema ličnost ni stranku, koja bi mogla da pridobije nezadovoljne vlašću i poverenje onih koji su u SNS izgubili veru. Polazište je da bi ta ličnost morala da predvodi demonstracije i javno iskazivanje otpora vlasti.

U svetlu toga „ostanak kod kuće“ spram raznih građanskih otpora, šetalica, kamiona sa ozvučenjem, vikend demonstracija, govora i megafona, deluje kao pogrešna bajka.

I kao nešto što nije u skladu sa političkom mitologijom protesta 90-tih, od Devetog marta, do građanskih demonstracija 96/97 i antivučićevskih vikend protesta „1 od 5 miliona“ 2018/2020.

Problem je međutim u sledećem – kao krajnji ishod demonstracija 90-tih Slobodana Miloševića nije na izborima pobedio neki njihov organizator. Nije to bio Vuk Drašković, ni Vesna Pešić, a ni Zoran Đinđić.

Miloševića je pobedio Vojislav Koštunica, čija stranka u organizaciji demonstracija  96/97 nije učestvovala. Bilo je pojedinačnih slučajeva, na primer predsednik omladine DSS se prvi popeo na spomenik Knezu Mihajlu i razvio zastavu kada su u izbornoj noći  stigle vesti o pobedi opozicione koalicije Zajedno u više gradova i opština. Ali, DSS nije učestvovao, niti je Koštunica držao megafon i organizovao demonstracije.

On jeste govorio na skupovima u izbornoj kampanji, ali to je bila druga vrsta okupljanja, to nisu bili protesti.

U tom smislu, pozicija Vojislava Koštunice je bila na granici onoga što bismo danas mogli nazvati saradničkom opozicijom.Slična stvar se dogodila i prilikom promene vlasti DS-a.

Za koaliciju pod vođstvom Borisa Tadića tvrdo suprostavljena opozicija bio je Koštuničin DSS iako su to bile bliske i srodne grupacije.

Tadašnja opoziciona SNS je više važila za saradničku stranku. Jeste SNS održala čuveni miting na kome je njen tadašnji lider Tomislav Nikolić sedeo na stiroporu, međutim, ključne su bile dve stvari.

Prva je da je SNS odustala od demonstracija, kakve su njene vođe organizovale dok su bili radikali u leto 2008. zbog hapšenja i izručenja Radovana Karadžića.

Druga je da je SNS važila za saradničku opoziciju, za stranku sa kojom će vladajuća DS napraviti „veliku koaliciju“ i rešiti se ucena slabih i bezobraznih sitnih stranaka.

Vučić sada nema protiv sebe nikog ko bi slično Koštunici, mogao biti i dovoljno daleko od tvrde opozicije i dovoljno blizu, niti stranku kojoj bi najava ulaska u vlast dizala popularnost umesto da je spušta. Pojedini posmatrači smatraju da bi zato delovao samo obrnuti put – ukoliko bi neko iz vlasti najavio da je napušta, pa polako prelazio u opoziciju.

Vučić drži svoje okruženje pod kontrolom, a tu je i pokazni primer osnivača SNS Tomislava Nikolića i javne golgote kroz koju je prošao, iako bogato materijalno namiren, što ovaj put čini nemogućim.Ono što bi možda delovalo jeste stranka gradonačelnika.

Izborne liste za parlament Srbije koje će sve verovatno preći smanjeni cenzus od 3 odsto u nastavku izbora, već su predate. Reč je o šest lista, sem neprikosnovne SNS, te SPS-JS, tu su radikali, UDS (bivše demokrate, bivši liberali i bivši DJB udruženi sa Nenadom Čankom), lista Aleksandra Šapića i lista Za kraljevinu Srbiju, bivših  članova SPO-a Vuka Draškovića.

Lista Aleksandra Šapića, predsednika opštine Novi Beograd, da je nastupila kao lista gradonačelnika, u kojoj bi se našli i Milan Stamatović iz Čajetine, Dragan Jovanović iz Topole, ali čak i Saša Paunović iz Paraćina i Nebojša Zelenović iz Šapca, mogla je biti parlamentarna lista koja bi uspela da se odlepi od cenzusa i dobije značajno više glasova.

I da izbije na treće mesto iza SNS i SPS. To je mogla da bude grupacija u naletu posle vanrednog stanja, korone,praznih ulica i ostanka kod kuće.

Umesto toga, na Šapićevoj listi su pojedini osvedočeni ekstremisti, što znači da je usmerena ka rvanju sa radikalima oko istog biračkog tela i što dalje od glasača SNS-a.

 

Ukoliko bi sadašnja tvrda opozicija u liku Saveza za Srbiju, odlučila da promeni odluku o bojkotu izbora i procenila da treba da učestvuje, onda bi trebalo da u prvi plan stavi opet Paunovića i Zelenovića koji su već predali svoje lokalne liste.

Ukoliko pokušaju sa bivšim predsednikom Borisom Tadićem ili glumcem Sergejom Trifunovićem u predvodničkoj ulozi, proći će isto kao i na velikom mitingu 13. aprila 2019. u Beogradu ispred Narodne skupštine. Biće zviždanja, a Trifunović će, zanet ulogom,  i da opsuje. I to bi bilo to.

(Dnevne.rs, danas.rs/Demostat)