NA SAMRTI DOSTOJEVSKI ISPOVEDIO GREHOVE: Sveštenik ostao u neverici!

rus

Foto: printscreen/wikipedia

Zapis sveštenika iz Vladimirske crkve govori o poslednjem ispovedanju Fjodora Mihailoviča. Ova ispovest Dostojevskog svedoči da je veliki ruski književnik na samrtnom odru pokušao da se seti svih slabosti koje je tajio od sveta.

“Mili i preblagi Bože, ni sam ne znam zašto ovo radim, zašto mi molitva nije dovoljna, ali još sam u šoku od onog što sam čuo od Fjodora Mihailoviča, kod koga sam otišao zbog ispovesti i poslednjeg pričešća. Njegove tajne zauvek će biti sačuvane i niko ih osim živog Boga i mene neće saznati.

Ipak, zbunjen i nedostojan zadatka koji mi je dodeljen, pitam se šta je s tim čovekom, ko je on zapravo, kakve su čudne sile učinile da u njemu obitavaju dve ličnosti… dva lika… dve duše… Moje reči nisu adekvatne rečima Fjodora Mihailoviča, koji je, iako bolestan i iscrpljen, bio ipak posebno pažljiv u tim trenucima.

Te reči su iz njega izlazile u nekoj navali kao bujica koja nosi sve pred sobom… Ponešto nisam ni razumeo, a valjda nije ni bilo moje da razumem. Samo sam slušao, kao božji provodnik, o strastima, mukama, iskušenjima i gresima Fjodora Mihailoviča, koji se tada opraštao od ovog sveta i svog zemaljskog života i tela koje ga je toliko napatilo.

Dok se Fjodor Mihailovič ispovedao, bled i skoro voštan, njegova supruga Ana i deca molili su se Bogu… Jedva sam se suzdržavao da se ne mičem, gotovo ne dišem, zapanjen činjenicom da je mene Svemoćni izabrao da saznam sve tajne Fjodora Mihailoviča…

Prvo je pričao o tome kako je u trenutku kada su ga osudili na smrt streljanjem i kad se opraštao od života, još onako mlad i neostvaren, dao sasvim čudan zavet Bogu – da će, ako ga sačuva u životu, biti njegov poslušnik i glasnogovornik, i da će svako svoje delo, spis, priču, posvetiti širenju njegove istine…

Tog davnog i hladnog 22. decembra Dostojevski je slušao svoju smrtnu presudu: Dostojevski Fjodor Mihailovič… zbog sudelovanja u zločinačkim planovima i zbog širenja pisma književnika Belinskog, punog drskih izraza protiv pravoslavne crkve i vrhovne vlasti, i zbog sudelovanja u širenju antidržavnih spisa posredstvom ilegalne štamparije, lišava se svih plemićkih prava i osuđuje na smrt streljanjem…

Kada vojni sudija siđe sa gubilišta, na njegovo mesto pope sesveštenik sa krstom, ali mu samo jedan osuđenik priđe da se ispovedi. Ostali poljubiše srebrni krst koji im je sveštenik žurno i ćutke prinosio… Vod vojnika postroji se ispred direka, vojnici podigoše puške i nanišaniše. Umesto straha Fjodor oseti bes, strašan bes i nezadovoljstvo i u sebi prokletog istog Boga kao bednog, jadnog i nesposobnog, kad dozvoljava da zbog takvih niskosti ubijaju ljude.

Bio je rešen da na onaj svet ode bez njegove milosti i oproštaja, sasvim rešen i da više ne veruje u njega. Zatvorio je oči i čekao metak, kad mu sasvim neočekivano Bog usliši prethodnu molbu i pokaza izvanrednu milost preko carskog pomilovanja.

Pročitana je nova presuda. Dostojevski dobi četiri godine robije i četiri godine vojne službe u Sibiru kao običan vojnik. Umakao je smrti zahvaljujući pomilovanju koje je nenadano stiglo. Dostojevski je, umesto na drugom svetu, završio kao osuđeniki prognanik, iskreno zapanjen Božjom milošću koja ga je zadesila… Otad su se u njemu borila dvojica: Dostojevski hrišćanin i vernik, smeran i tih, i Dostojevski strasnik, buntovnik, bolesnik, kockar, hulitelj, revolucionar…

Jezivo mi je teško da ispišem šta mi je sve taj čovek za sat i po ispovedanja ispričao, koliko grešnih misli, koliko bluda, koliko straha, besa… Ne razumem ni zašto je sve to meni ispričao kad je mogao direktno Bogu, ali kao da je u tome bilo neke naročite predsmrtne perverzije, u tom dugom ispovedanju sladostrašća i bluda…

Prvo je pričao o nekoj Lizanjki, sedamnaestogodišnjoj prodavačici pereca koja ga je naročito uzbuđivala i koja je zavolela Fjodora vojnika. Detaljno je pričao kako je devojku izluđivao i šta joj je govorio i kako je dodirivao. Nesrećna Jelizaveta Mihailovna bila je toliko izludela nervno i telesno da se posle više nikada nije udala i do smrti je čitala pisma koja joj je, lud od strasti, pisao Fjodor Mihailovič…

Da stvar bude crnja, posle četvorogodišnje robije i apstinencije, Fjodor M. je osećao bujicu strasti, nezasitu i nezadrživu, ali nije mu bilo dovoljno što je bludničio sa lakim ženama iz Semipalatinska, nije mu bilo dovoljno da oseti kako ulazi u njihova topla i smrdljiva tela, gnječi njihove bradavice i butine, ne, trebala mu je čedna, čestita, nevina devojka, da pati i da ga voli, da se snebiva pred njegovim naletima sladostrašća i bluda, zato se tako posebno vezao za Lizanjku koja prodaje perece da bi izdržavala svoju nesrećnu siromašnu porodicu, i sad, na samrtnoj postelji, više zbog njene čednosti nego zbog Boga, oseti potrebu da se izvini za sve te dodire i reči, za svu silinu strasti kojom ju je obasuo…

Odmah posle Lizanjke na red je došla Avdotja Panajeva. Kada ju je upoznao, imala je dvadeset dve godine. Bila je to zavodljiva crnka, srednjeg rasta i lepog lica. Ali Avdotja Panajeva je bila udata. Posle uspeha Bednih ljudi, bivšeg zatvorenika počeli su da pozivaju i u otmene petrogradske salone, pa je, tako, eto, bio pozvan i kod uglednog književnika Panajeva. Umesto da se zanese književnim razgovorima sa njim, Dostojevski je potpuno izgoreo od želje da uzme njegovu ženu Avdotju…

Nikada nije osetio nešto slično, nikada takav zanos i želju za posedovanjem. Često je zalazio u mračne i prljave četvrti. Voleo je da plaća kurve. Sada, na samrtnom odru, pokušao je da ih se seti…

Svih prijateljica noći, bludnica, jadnica, prostitutki koje je dodirivao, u koje je ušao… ali nije mogao. Gubila su se lica i tela, preklapala su se u jednu stihiju telesa koja su mu promicala pred očima.

“Gospode Bože“, mucao je, “ne razumem šta me je to teralo tim nesrećnicama… Bile su tako tople, bele, jadne i dosadne”, mucao je dok mu je krv liptala niz bradu…

Pokušao sam da ga prekinem, da zovemo Anu ili doktora, ali nije vredelo. Fjodor je želeo da nastavi, uživajući usvojoj poslednjoj ispovesti, od koje kao da je očekivao nešto posebno…da razume sebe. Ponovo se, znojav i bled, vratio zanosu prema ženi književnika Panajeva.

Ugasle oči ponovo se zažariše i on kao sumanut poče da priča o oblinama, puti, vrelini te Avdotje…Nikada u svom životu nisam video čoveka koji je u samrtnim trenucimaimao više žara u sebi. Celo njegovo napaćeno telo, mršavo i koščato, treslo se kao u nekoj groznici. Uplaših se od tolikog zanosa i siline u njemu.

Fjodor Mihailovič povremeno je izgledao kao da iz njega progovara sam đavo, a onda bi se tako iskreno i duboko kajao da bi mi navrle suze…Sada je plakao zbog te Avdotje, udate žene, koju je tako pohotno želeo da ukrade iz bračne postelje književnika Panajeva… Nekoliko puta hteo sam da prekinem ispovest, ali nije vredelo – Fjodor Mihailovič bi me snažno povukao za ruke i naterao me da slušam…”

     

(Dnevne.rs/Stil.Kurir.rs/IizvorBastaBalkana.com)