Hrvatski istoričar tvrdi: Ne mogu se izjednačavati Jasenovac i Blajburg! (INFO)

jasenovac

Foto: privatna arhiva

U četvrtak će biti promovisano srpsko izdanje knjige “Jasenovac” (Akademska knjiga, Novi Sad) hrvatskog istoričara Iva Goldštajna.

Na gotovo hiljadu stranica Goldštajn je pokušao da osvetli jednu od najbolnijih tema jugoslovenskih prostora, i to u vremenu kad je i Jasenovac postao meta istorijskog revizionizma i “kreativnog” tumačenja onoga što se tamo događalo. Za početak, šta čitaoci mogu novo saznati o tom logoru smrti?

Knjiga “Jasenovac” ima 64 poglavlja raspoređena u deset većih celina. Imao sam dve paralelne priče: prva je hronološka, koja prikazuje 44 meseca postojanja jasenovačkog logorskog kompleksa – govorim o pripremama za jasenovački zločin, prikazujem jasenovačke logorske celine, logorske radne grupe, ekonomije (Jasenovac je bio i logor smrti i radni logor).

Dajem i hronološki prikaz događaja u logoru, od avgusta 1941, kada je osnovan, do njegova nestanka, 22. aprila 1945. Druga pripovedna linija ide problematski, obrađuje specifične teme. Na primer, jedno od velikih poglavlja je “Suočavanje s jasenovačkim terorom”. U njemu objašnjavam ko se i zašto deportuje u Jasenovac, pod kakvim optužbama i u kojim konkretnim situacijama; kako izgledaju deportacije, kako dolazak, kako pljačka.

Sledeće veliko poglavlje jeste ko su zatočenici Jasenovca, jer nisu bili svi jednako tretirani: Srbi, Jevreji, Romi, Hrvati, antifašisti, oni drugi… Pa i unutar tih grupa bilo je golemih razlika. Vlatko Maček bio je pet meseci u Jasenovcu. On je izašao, ali Mihovil Pavlek Miškina je ubijen. Zašto i kako? Zatočena je bila i grupa masona, koje je ustaški režim smatrao potencijalnim neprijateljima, pa ih je poslao u Staru Gradišku da ih “ohladi”. Takođe, imali ste i bivše ustaše koji su bili zatočeni u logoru.

NOAM ČOMSKI: Albanci su kao DIVLJE PLEME, prihvaćeni su od Srba na Kosovu, pa proterali domaćina!

Oni, dakle, jesu zatočenici, ali su neki od njih sudelovali i u zločinima u logoru. Među njih bi se mogao svrstati čak i Miroslav Filipović-Majstorović, zločinac specifične osobne sudbine, koji je u Jasenovac poslan da bi se tamo sklonio od Nemaca koji su mu hteli suditi.

Imate, takođe, konfidenata i špijuna, ljudi koji pokušavaju preživeti, što je s ljudske strane shvatljivo, a s moralne često nije. Imate, potom, dvadesetak logornika koji su, premda i sami zatočenici, bili nadređeni svojim sapatnicima.

Znalo se dogoditi da logorska uprava prepusti njima najprljavije poslove – na primer selekciju onih koji idu na likvidaciju.Tu su metodu ustaše preuzeli od nacista.

Niste zazirali ni od najtežih tema vezanih uz jasenovački logor?

– Nisam, naravno. “Mučenje, umiranje, smrt” najveći je odeljak u knjizi i obuhvata 12 kraćih poglavlja. U njemu tematizujem glad, tifus, iscrpljenost, jer se od svega toga umiralo. Jedna od žrtava i svedoka Jasenovca, Ervin Miler, rekao je kako se “na to navikava ne čovek, nego logoraš”. On sugeriše da čovek koji želi preživeti Jasenovac mora prestati biti čovek i postati logoraš – potpuno se, dakle, dehumanizovati.

Nešto kao svedočanstvo Prima Levija u knjizi “Zar je to čovek”?

– Upravo tako. Hteo sam, takođe, odgovoriti da li se logoraš smeo nadati spasu. Deo logoraša, naime, radio je u logoru, ali ih je veći deo odmah odlazio na likvidaciju u Gradinu, najveće stratište, ili na druga mesta egzekucija. Onima koji su ostajali u logoru taktika preživljavanja pretvarala se u pitanje života i smrti.

Da li hraniti nadu slušanjem vesti o savezničkom napredovanju ili se “slizati” s logorskom upravom, često samo za koricu hleba ili takozvanu stotničku hranu, bolju hranu za logoraše? Logoraši su, naime, dobijali toliko da im na duži rok nije bilo spasa. Obradio sam psihološke profile zatvorenika, ali i zločinaca. I među jednima i među drugima bilo je neuobičajenih sudbina.

Obradili ste i zločinačku hijerarhiju po stepenu odgovornosti?

– Razdelio sam je na tri nivoa: na prvom su najistaknutiji predstavnici terora Ante Pavelić i Eugen – Dido Kvaternik, a mogao sam spomenuti još i Andriju Artukovića, Mirka Puka, Milovana Žanića… Drugi nivo su Maks Luburić, Miroslav Filipović-Majstorović, Ljubo Miloš i Ivica Matković – neko ih je nazvao “jasenovačka četiri M”. Matković je od te četvorice najmanje poznat, ali zato ne manji zločinac. Prikazao sam, naposletku, biografije takozvanih koljača na terenu. Oni su bili neposredni rukovodioci, pa čak i izvršioci masovnih ubijanja.

JEZIVA PREDVIĐANJA BABA VANGE ZA 2019. Doći će do ekonomskog kolapsa, a jednog moćnog predsednika pokušaće da UBIJU ljudi iz njegovog okruženja (FOTO)

To su biografije iz kojih se može videti da nije reč o jednodimenzionalnim čudovištima poput filmskog lika Hanibala Lektora. Većina njih nisu rođeni patološki sadisti ili otelotvorenje zla. Vrlo često to su biografije koje su, u jednom razdoblju života, imale karakteristiku normalnosti. Recimo, Ante Vrban, poreklom iz sela Pejakuša blizu Karlobaga, pre rata je živeo u rodnom selu i opskrbljivao planinarske domove na Velebitu, gde je dolazila zagrebačka buržoazija, pa ih je zakidao na robi i cenama.

Bio je, jednom rečju, siromašni seljak i sitni prevarant. I odjednom, on postaje jedan od najmonstruoznijih ubica u Jasenovcu. U Staroj Gradiški u prostoriju je ubacio kapsulu s otrovnim plinom i podavio 63 srpska deteta. To je jedan od njegovih brojnih zločina koje su nezavisni svedoci potvrdili s više strana. Uhvaćen je 1947, suđeno mu je i monstruoznost Ante Vrbana nije sporna.

Jeste li imali prilike videti monografiju-studiju o Jasenovcu dr Gideona Grajfa “Jasenovac – Aušvic Balkana, ustaška imperija okrutnosti”, gde je izvršena uporedna analiza ova dva logora. S čim vi možete uporediti Jasenovac?

– Nisam video Grajfovu knjigu, pa ne mogu ništa reći. Ali, poređenje s Aušvicom nije primereno, osim možda u sintagmi “Aušvic Balkana”. Jasenovac se u jednom aspektu može uporediti s Zaksenhauzen Oranijenburgom, radnim logorom četrdesetak kilometara od Berlina, u koji su dovođeni politički protivnici nacista i sovjetski zatočenici. Mnogo se toga u Jasenovcu radilo po nemačkim obrascima, poput izgladnjivanja: postojala je razrađena metoda, tzv. Vernichtungsernährung, u prevodu “uništavanje izgladnjivanjem”. Teraš ljude na rad koji zahteva 3.000 kalorija dnevno, a daješ im 600 i nakon nekog vremena čovek nužno umire. Ali, u jasenovačke radne pogone veliki deo zatvorenika nije ni stigao, jer su odmah ubijeni.

Neki Jasenovac stavljaju u isti koš sa komunističkim zločinima u Blajburgu. Dočekani ste na nož kad ste rekli da te dve stvari nisu iste?

– Naravno da nisu iste. Ono što se u Hrvatskoj naziva “Blajburg i Križni put” samo je deo opštejugoslavenskog “obračuna s narodnim i klasnim neprijateljem” koji se potkraj i po završetku rata provodio u celoj Jugoslaviji, od Makedonije do Slovenije. U tom obračunu stradali su svugde i oni koji bi na svakom sudu bili osuđeni na najtežu kaznu, kao i oni koji su bili nevini, ili barem nisu zaslužili smrt. To moji protivnici ne žele priznati ili shvatiti. Ali, i kada uzmemo u obzir čak samo i one nevine, “Blajburg i Križni put” se mogu smatrati ratnim zločinom i zločinom protiv čovečnosti, a Jasenovac je zločin genocida i zločin protiv čovečnosti. A te dve vrste zločina nisu isto i ne mogu biti isto.

Postoji istina i “istina” o Jasenovcu. Koji je vaš zaključak, barem sa stanovišta broja žrtava koji idu od 70.000 do 700.000? Kako je moguća tolika diskrepanca, da li su oba broja produkt manipulacije?

– Imam čitavo jedno opsežno poglavlje koje se bavi brojem žrtava u Jasenovcu. Ne radi se samo o manipulacijama i mistifikacijama, nego i o spletu okolnosti, o nesposobnosti jugoslovenskog socijalističkog režima da se na pravi način suoči s vlastitom prošlošću, kao i o tome da Jasenovac i danas jeste predmet politikantskih prepucavanja. Na kraju Jugoslavije, od osamdesetih godina dvadesetog veka, sa snaženjem nacionalističko-šovinističkih ideologija i njihovih politika, sve je prisutnija politizacija i manipulacija Jasenovcem kao temom koja je sama po sebi traumatična, a svaki je jednostrani pristup čini još traumatičnijom. U raspravama je počela dominirati, a dobrim delom traje sve do danas, mučna prepirka o neutvrđenom broju žrtava, nabijena osobnim i nacionalnim resantimanima, blokirana tvrdim političkim predrasudama, povremeno i morbidna. Neodgovorno preuveličanim brojevima žrtava nastojalo se dokazati da je Jasenovac bio golema fabrika smrti za Srbe, Jevreje i Rome, koja se po svojim razmerama pretvara u optužnicu protiv jednog celog naroda koji se optužuje za genocidnost. S druge strane, zataškavanjima i prećutkivanjima sugeriše se slika Jasenovca uglavnom kao radnog logora i pravno zasnovane ustanove za internaciju dokazanih protivnika režima, čime se direktno rehabilituje genocidna politika ustaške NDH.

Može li se bar nauka, ako ne mogu ideološki protivnici i tumači, složiti oko toga šta je tačno bio Jasenovac?

– Može. Moje stavove o Jasenovcu u Zagrebu i Hrvatskoj deli mnogo mojih kolega. I u Beogradu i Srbiji imamo kolege i prijatelje koji se s nama slažu u 98 odsto stvari, ako ne i čitavih sto odsto. Druga je stvar koliko naš glas dolazi do javnosti.

Kad ste krajem prošle godine promovisali knjigu u Zagrebu, rekli ste publici da niko od njih ne bi mogao da preživi Jasenovac. Na šta ste mislili?

– Mislio sam na činjenicu da je prosečna dob onih koji su preživeli proboj u aprilu 1945. bila 26 godina. Stariji nisu imali šansi ni doživeti proboj jer nisu bili u stanju preživeti strašne prilike u logoru.

Osim faktografije, u knjizi ima autentičnih svedočanstava žrtava i čuvara. Možete li izdvojiti neko koje vas se naročito dojmilo?

– Priča koje sam inkorporirao u tekst ima jako mnogo. Nad svakom od njih se možete užasnuti. Kad sam pisao knjigu, neke od tih priča sam prepričavao svojoj ženi, koja me je molila da prestanem, barem naveče kako bi mogla spavati. Možda da izdvojim priču kako su se neka deca radovala kada su se ukrcavala na skelu u Gradini koja ih je vodila u smrt, a roditelji ih pre toga nisu hteli suočiti s činjenicom da idu u logor i verovatno u smrt.

Kako je knjiga primljena u Hrvatskoj, ima li surevnjivosti? Neki su vam, poput Vladimira Gejgera, zamerili na “višku mašte”… Šta kažete na takve optužbe?

– O tom “višku mašte” ništa. Ali očito ima zavisti. U Hrvatskoj se, pogotovo u njenom severozapadnom delu, govori o specifičnom “hrvatskom jalu”, a takvi se nazivaju “jalnušima”.

Tito bio izuzetna ličnost

Zajedno sa vašim pokojnim ocem Slavkom napisali ste jednu od najsveobuhvatnijih biografija Josipa Broza Tita. Kakav je vaš sud o Titu?

– Teško mi je u jednu ili dve rečenice svesti ono što smo napisali u obimnoj knjizi koja je nedavno dobila i svoje srpsko izdanje. Naša knjiga nije ni titolatrijska niti titofobijska. Radi se o jednoj izuzetnoj ličnosti čija je biografija vrlo slojevita, komplikovana i kao takvu smo je pokušali predstaviti

(Dnevne.rs /Izvor: Ranko Pivljanin, Blic)