Evo koje prezime imamo samo mi u Srbiji jer ga je otac izmislio. Majka ga je ostavila, a ovo je naša priča (FOTO)

dete

Foto: Telegraf, privatna arhiva

Sedeli smo u dnevnoj sobi, imala sam sedam ili osam godina i domaći zadatak je bio da napišemo sastav na temu “Baka i deka – heroji mog detinjstva”. Kako sam u dotadašnjim radovima iskoristila lik i delo majčinih roditelja, koje sam neizmerno volela, pitala sam se kako bi bilo da malo pišem i o drugoj baki i deki.

Sećam se da sam pitala oca – zašto nam tvoj tata nikada nije došao za Novu godinu ili Božić i zašto je taj nevidljivi deka toliko bezobrazan da nikada neće da dođe na moj rođendan. Otac mi je uputio pogled od kog mi se uzlupalo srce, bila sam mala, ali sam znala da će iza tog pogleda doći nekakvo strašno saznanje.

Ustao je, otišao do fioke u kojoj držimo sva dokumenta i uzeo svoju krštenicu. Stavio me je na krilo, i pokazao polje u kome je pisalo “ime oca”, bilo je prazno.   Ja nemam oca, sine. Tvog tatu nikada niko nije priznao – zasuzile su mu oči, ali je od malena, još u domu za nezbrinutu decu navikao da plakanja nema.

Tada nisam shvatala šta to znači, samo sam jako bila ljuta na roditelje mog oca koji ne učestvuju u sestrinom i mom odrastanju.

Životna priča mog oca počinje onog trenutka kada ga moja baba sa osam godina odvodi u dom za nezbrinutu decu na Voždovcu. Ostavlja ga u dugačkom i svetlom holu te ustanove, a on se, držeći za ruku svog vaspitača, okrenuo za njom u nadi da se mama ipak predomislila i da ga ne ostavlja u tako strašnim zidinama.

– Gledao sam mamu kako odlazi, a suze su samo letele niz lice. Rekla je da će me ovde čuvati, da će mi biti dobro i lepo i da će se ona uskoro vratiti. Nije se vratila – ispričao mi je. Nakon toga kaže da jedino što je imao bile su suze, glad i batine.

Kako je i sam nekoliko puta ponovio “dobio sam batina koliko 50 ljudi neće dobiti za 10 života”. Seljakali su ga kao suvišnu krpu iz doma u dom, obišao je pola Srbije, budeći se sa nepoznatom decom različitog uzrasta, inata, karaktera.

POTRESNO PISMO ANE SOFRENOVIĆ O ŽIVOTNOJ DRAMI: “Drage ćerke, mama USKORO gubi sve”

Nije previše pamtio imena, samo se seća da je morao da se izbori za svoju užinu u menzi i nove čarape, koje su stariji otimali dok bi on spavao. Na prozorima su bile rešetke, a on je imao nepunih 12 godina.  

Domce, kako su ih popularno zvali, šišali su na nulu, da bi deca u gradu znala da se ne druže sa njima. Moj otac je imao i svojih pet minuta slave u filmu “Dom za vešanje”.

Dugo je od stresa mokrio u krevet, do neke 14. godine, a samo je razmišljao kako da se prehrani i nabavi sebi nove patike, jer ove koje je delio Dom, nisu dugo trajale – bio je dečak, željan igre i pažnje.

Nakon navršenih 18 godina, kako pravila nalažu, morao je da spakuje svoje stvari u kesu, jer ih je samo toliko imao i da napusti dom. Ovoga puta sa plastičnom vrećom našao se na ulici, pa je jedino rešenje bila vojska.

Otišao je i prijavio se, kako bi dobio dokumenta, jer je u ustanovi u kojoj je odrastao bio samo broj. Otišao je u opštinu, da bi izvadio ličnu kartu i pasoš i dao sam sebi prezime. To je razlog zbog kog moje “čudno” prezime nigde nećete pronaći.

Čenad se prezivamo samo nas troje – otac, sestra i ja, jer je to prezime izmišljeno. Da, dobro ste pročitali. Posle vojske se zaposlio i počeo da gradi svoj život kako je umeo i znao. Za rodbinu moje babe, on je bio kopile. Cvet bez korena, za mene, on je bio najveća veličina, koju će iko ikada moći da dosegne u mom životu.

Moju majku je upoznao sasvim slučajno, u poseti jednom okolnom selu nadomak Beograda. Zabavljali su se i nakon godinu dana venčali. Niko iz mladalačke zaljubljenosti i ljubavi nije slutio da će koreni njegovog detinjstva ipak proklijati.

Moj tata je učio da slavi rođendan, često zaboravljajući kada smo sestra i ja, pa i on rođeni. On nije znao za udobnost nedeljnog ručka ili poklone za Novu godinu. Nikada nismo međusobno razmenjivali reči ljubavi, a “volim te” je prvi put napisano kada sam otišla da živim sama u drugi grad.

SVADBA NA BALKANSKI NAČIN: Mlada zgrabila pare pa izbila SVAĐA NASRED VENČANJA! Pozvala majku i pobegla kući, a tek je onda usledio ŠOK!

On je postao neobzirno stvorenje, jer jednostavno nije imao model ponašanja koji je podrazumevao funkcionisanje porodice. Mi se nikada nismo grlili, osim kada smo se pozdravljali pred putovanja, a voleli smo se.

Najveću žrtvu ponela je majka, koja je doslovce trebalo da veže vetar. Otac nije imao naviku da se javlja, nekada po ceo dan ne bismo znali gde je. Daleko od toga da nisam osećala njegovu ljubav, pogledom da, postupcima teže, a rečima nikad.

Nije imao osećaj naših školskih uspeha, jer je i sam imao diplomu improvizovane srednje škole u domu. Daleko od toga da nije bio srećan zbog svega što smo sestra i ja ostvarile u ranom periodu života, ali naše detinjstvo je prolazilo u drugačijoj noti od one koju su imali moji vršnjaci.

Nikoga sa očeve strane skoro nisam poznavala, veoma malo rođaka, imali smo kumove i prijatelje. Njemu su bila strana i ta rodbinska okupljanja, to ga je davilo i gušilo. Osobi koja je rasla bez igde ikoga, odjednom je nametnuta neka forma. Neki okvir koji nije stvarao porodičnu celinu, nego kavez, u kom smo se svi gušili.

Danas, ja sam dete razvedenih roditelja. On živi sam i kako kaže, ponovo je tamo gde je i kao mali ostavljen  – u samoći. Jednostavno, nije išlo, ni njemu, ni nama.

Ne krivim ga, pokušavam da ga razumem. Socijalizacija je proces koji nas gradi onakvima kakvi postanemo kada odrastemo, uz malu asistenciju vaspitanja. Njegov sociološki aspekt uglavnom je bila gola egzistencija.

Ljuta sam na svoju babu koja je jedno nedužno stvorenje ostavila surovim dešavanjima beogradskog asfalta. Boli me svaki njegov nedostatak obzirnosti i pažljivosti, koji je doprineo razdoru naše porodice.  

decak

Ovo je jedina fotografija koju moj otac ima iz detinjstva; Foto: Telegraf, privatna arhiva

Ulagali smo svi napore da ga prilagodimo i nadomestimo sve ono što mu je godinama falilo, trudio se i on, ali protiv sebe se ne može. Nije se mogao hladan vosak oblikovati. On je jedna, kao što već pomenuh, veličina, koja je ni iz čega stvorila sve ono što ja imam danas.

Jedan primer, koji neću nikada moći da preslikam na sebe, a želela bih. Pomagao je strancima, neznancima, ljudima koje prvi put vidi, ne očekujući ništa za uzvrat.

Kada bih ga pitala “Što si to uradio, ni ne znaš ga, šta ako je prevarant?”, samo je odgovarao “Znam ja, sine, šta je nemati. A ako laže, njemu na dušu…”.

Bilo je teško i njemu i nama, ali sam oduvek znala, ma šta god da se desi – on će biti junak mog detinjstva i mog života. Neko koje ni iz čega stvorio naše sve.

Deca bi se možda naljutila na ovakvog oca i rekla da on nije pravi roditelj, jer nije mogao da se menja i prilagodi zadatim okolnostima. Ja mom ocu ne zameram, jer znam da je on tu za mene u pola dana i pola noći, na kom god delu planete bio, ali ne može u duetu.

On je jednostavno solo igrač, sa srcem u koji može da spakuje ceo svet.Zato bih vam nešto jako važno rekla na kraju – ljubav nije promeniti, ljubav je prihvatiti.

(Dnevne.rs /Izvor: S.Čenad – [email protected])