Foto: AFP
Lider SPO u crnogorskoj štampi veličao je ulogu NATO-a, a desničare u Srbiji prozvao da se okreću Rusiji, koju on vidi kao logor. Izgleda da je zaboravio da je njegova stranka u vladajućoj koaliciji u Srbiji, čija je zvanična politika vojna neutralnost i nepristupanje NATO-u.
Foto: AFP
Vuk se u tom periodu svim srcem zalagao za povlačenje tužbi protiv zemalja-članica NATO-a, podignutih zbog bombardovanja Srbije 1999. (i u tome uspeo). I iz državne fotelje tvrdio je da je režim Slobodana Miloševića izvršio „etničko čišćenje Albanca“ na Kosovu zbog čega je u delu zapadnih medija bio „pozdravljen“, a u srpskoj skupštini umalo smenjen. Pod okriljem evropskog puta i pre nego što je Srbija krenula njime, Drašković je više lobirao za saradnju sa NATO-om nego za sam evropski put.
Naime, kao prečicu do Brisela predlagao je ulazak u NATO i Partnerstvo za mir. To mu nije sasvim pošlo za rukom (Srbija je ušla samo u Partnerstvo za mir), ali je zato uspeo da otvori kancelariju NATO-a u Beogradu.
Pored toga, obezbedio je i potpisivanje ugovora o pristupanju asocijaciji CEFTA. Pritom, kada je Kosovo 2004. gorelo u albanskom pogromu nad Srbima i srpskim spomenicima, Drašković kao ministar spoljnih poslova propustio je jedinstvenu šansu koju je Srbija tada imala — da izmeni sliku o kosovskom pitanju i Srbima kao „lošim momcima“.
Doduše, jeste tada predložio plan u vidu „formule 3E“ za rešenje kosovskog pitanja, ali on nikad nije ozbiljno razmatran.
HRVATSKA ĆUTKE RADI GODINAMA, EDI RAMA JAVNO OBZNANIO: Albanija nedopustivo obeležila Srbe
Drašković je omanuo i u promovisanju tadašnje ideje vlade Vojislava Koštunice za rešavanje kosovskog pitanja — „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ — jer srpska diplomatija nije tada uradila svoj posao — da tu ideju podrobnije objasni svetskim zvaničnicima, zbog čega su i pregovori o statusu Kosova pod rukovodstvom Martija Ahtisarija i Beograda propali, što je Kosovu utabalo put ka samoproglašenoj nezavisnosti.
Uprkos takvom učinku, jedini je koji je, bukvalno sedeći u državnoj fotelji, preživeo vanredne parlamentarne izbore 2006. godine, koji su usledili posle odluke Brisela o zamrzavanju pregovora sa Srbijom zbog nedovoljne saradnje sa Hagom.
Inače, Drašković je, uz Čedomira Jovanovića, bio među prvim srpskim političarima koji je rekao da Srbija treba da prizna nezavisno Kosovo. Nadalje se nije libio da preleće iz koalicije u koaliciju, od Tadića, preko Čedomira Jovanovića, pa do koalicije sa SNS-om.
UVREDLJIVA TVRDNJA BRITANSKOG BI-BI-SIJA: Pomirenje Srbije sa NATO-om oseća se u vazduhu!
Zato, i kada Drašković danas ode u Crnu Goru i kaže da su Crnogorci shvatili uzročno-posledičnu vezu između evropskih i NATO integracija, jer je „NATO izbor puta i garancija putovanja u političku bezbednost, a članstvo u Evropskoj uniji samo putovanje koje može da potraje prilično dugo“, koji to Drašković govori? Bivši ministar? Bivši opozicionar? Ili član zvanične vlasti u Beogradu? I kada kaže da je za srpsku desnicu „majka Rusija samo Rusija koja je u neprijateljstvu sa Evropom i Amerikom… Rusija logor, Rusija iz Staljinovog vremena“, koji od te trojice Draškovića govori?
(Dnevne.rs/Izvor: Brankica Ristić, rs.sputniknews.com)
Ако и-ко може да да лик ЈУде СПО-е то је остављено на ледино чластво које веровало у Вуков препород Србије, у оквиру Србије, а он је направио препород за себе и своју Дану, и брига га за Србију. Сведок сам тога, и мојаје једина грешка што сам веровао тој херцеговашком трговцу са умом и разумом. Опаснији је од куркака, а живи у Београду као медвед. Срамота да нам он више одређује било шта за Србију, којој загорчао живот. Милон људи му је веровало, и постало у Србији сиротиња. Верујеш ли у Бога, Вуће Драшковићу!