SMRT KOJA JE ZAPREPASTILA NOVI SAD: U 1.10 iza ponoći je neko pozvonio, znao sam da mi je sin ubijen. Na ulici. METAK U GLAVU (FOTO)

slusalice

Foto: Pirvatna arhiva

– U 1.10 iza ponoći neko je pozvonio na naša vrata. Nekoliko puta, onako kako kuca zlo, a nikad dobro. 

Supruga i ja smo se trgli iz sna i veoma uplašili. Video sam dvojicu policajaca kako stoje ispred, pognute glave.

[adsenseyu5]

Srce je počelo da mi lupa i počeo sam da ponavljam u sebi: “Samo da je Velibor dobro”. Policajci su gledali u zemlju i izgovorili: “Žao nam je, ali vaš sin je preminuo”

– kaže Zoran Vučurović ekskluzivno za naš portal, prisećajući se trenutka u kom je izgubio sina jedinca.

MIROSLAV LAZANSKI: “U Makedoniji je najvažnije državno pitanje kako će RUSIMA prodavati lubenice kada uđu u NATO!”

Ko je i zašto ubio 30-godišnjaka iz Feketića, mladog tekstopisca koji je napisao mnogobrojne hitove za pevače narodne muzike?Ovo su pitanja na koja Vučurovići od 27. marta 2010. godine nemaju odgovore.

– Ceo svet nam se srušio u tom momentu. S njim je bilo lepo, sve najlepše. S njim smo bili najsrećnija porodica na svetu, a bez njega najtužnija.

Neko se tu ozbiljno poigrao. Teško je živeti s tim. Svima oko nas sija sunce, a nama je večito mrak – iskren je otac ubijenog Velibora.

[adsenseyu1]

Mladića, koji se te kišne večeri oko 20.30 pešice kretao Bulevarom Jaše Tomića, kod broja 14, iznenada je pogodio metak u glavu.

Obliven krvlju stropoštao se na trotoar, a prema tvrdnjama stanara iz okolnih zgrada, navodno se čuo jedan prigušen pucanj.

Jedan. Koban.

– Ja sedam godina umirem od tuge. Nije prošao dan da njegova majka nije otišla ne groblje. Nebitno je da li pada sneg ili kiša, ništa ne može da je spreči. Kad je jedne godine bio veliki sneg, čistila je sve od ulaza na groblje do njegovog groba. Eto kolika je to bol – priča neutešni Zoran.

– Tada, kad je ubijen, pozvali smo ubicu da se javi, da ćemo razumeti ako je slučajno. Da nas je poslušao, mogao je već izaći iz zatvora. Ali pošto se niko nije javio, jasno mi je da nije u pitanju nikakav zalutali metak, već onaj koji je imao jasan cilj.

[adsenseyu5]

Pitam se samo kako taj čovek može bezbrižno da spava 7 godina. I sad naš život ide, prolazi, a nije ni korak odmakao od one noći kad je moj Velibor ubijen – dodaje.

Iako su godine prošle, bol ne jenjava. Osećam to u Zoranovom glasu svaki put kad zastane, kad ne može da završi rečenicu.

– Ne mogu stalno da jadikujem, jer ga ne mogu vratiti, ali on je meni uvek pred očima. Bol ne može da se smanji kad je u pitanju dete. Možda bi mi bilo malo lakše da znam ko je ubica i kad bi ga stigla zaslužena kazna. Možda – kaže mi drhtavog glasa.

A Velibor je bio miran, povučen. Nikada se ni sa kim nije svađao, nikada Zoranu nije rekao da je imao neki sukob. Kobnog dana kada je kretao iz rodnog Feketića u Novi Sad, otac mu je rekao da se čuva, kao da je predosetio da je to poslednji put da vidi sina.

[adsenseyu1]

– Predveče sam gledao prognozu na vestima i video da se sprema nevreme u Novom Sadu. Krenuo sam ka telefonu da pozovem Velibora, da mu kažem da ne izlazi nigde, ali nešto me je trznulo u ramenu. Zabolelo me.

Posle nekoliko minuta sam opet pokušao, ali ista bol se ponovila. Kao da mi neka viša sila nije dala da poslednji put čujem svoje dete. I tada sam pomislio da će se nešto loše desiti – priseća se Zoran.

Metak se sa visine ustremio na mladića, prošao kroz kišobran koji je nosio, pa kroz njegovu glavu.Istu onu iz koje je izašlo mnogo stihova i hitova. Uviđaj je rađen nekoliko dana i zaključeno je da je pucano sa obližnje zgrade. Ipak, ta zgrada nije blokirana, kao što ni čaura nije pronađena.

– Pronašao sam je ja, tri meseca posle ubistva. Došao sam sa inspektorima i forenzičarima i posle samo 3 sata zrno je pronađeno, tačno na mestu gde je Velibor pao pokošen. Bilo je tamo mesecima.

– Ja kao otac osećam da je to naručeno ubistvo, ali mi nije jasno kome je on takav smetao. Eto, ne ide mi u glavu. Mislim da su ga likvidirali zli ljudi koji su mu zavideli na uspehu.

[adsenseyu5]

Na sahrani mladića bilo je 1.500 ljudi. Među njima i svi oni pevači, kojima je pisao pesme, čije stihove pevamo i danas: Šaban Šaulić, Dejan i Saša Matić…

Autor je dueta “Tragovi sećanja”, koju pevaju Mira Škorić i Šerif Konjević. Na prvom “Grand festivalu” osvojio je treću nagradu publike za pesmu “Prvi put” u izvođenju Stevana Anđelkovića. Dva puta je nagrađen na “Moravskim biserima”.

Pevač, Nedeljko Bajić Baja, otpevao je numeru “Sećanje na nas” čiji je autor teksta upravo bio Vučurović. U njegovu čast, snimljen je i spot, kojim je Baja odlučio da oda poslednju počast mladom tekstopiscu.

– I danas kad čujem neku od tih pesama koje je napisao, osećam ogroman ponos. Ogroman. Širim ruke od ponosa, a onda ih skupim jer me stignu suze i jauk, jer sina da vratim ne mogu – izgovara Zoran glasom koji ne biste poželeli da čujete ni od jednog roditelja.

Čoveka kome je dete, ono najvrednije što ima, oteto.

Čoveka koji živi za dan kad će saznati odgovor na dva pitanja: ko i zašto?

[adsenseyu4]

(Dnevne.rs /Izvor: J. S/ Telegraf.rs)

[adsenseyu2]