LAZANSKI: Ko je to po svaku cenu hteo rat 1999?

Miroslav

Foto: printscreen/youtube

Piše: Miroslav Lazanski

I godišnjice imaju sudbinu. Ponekad izvesni događaji iz istorije izgledaju značajni i aktuelni, međutim, mnogo češće postaju neaktuelni, neopravdano, kao da osećamo kako nemamo mnogo veze sa njima. Agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 24. marta 1999. godine – kako će i na koji način naše političke stranke, 20 godina posle te agresije, obeležiti taj događaj? Kakva će im biti saopštenja?

Naime, sve do 2012. godine kod nas se u medijima agresija NATO na SR Jugoslaviju nazivala „kampanjom”, „operacijom”, ili samo bombardovanjem. „Politika” je bila jedini veći medij u Srbiji koji je agresiju uvek nazivao agresijom. Čak je i naš vojni list „Odbrana” u to vreme, pre 2012. godine, izbegavao termin agresija. O izjavama političara da i ne govorim. Da li se to u međuvremenu ipak promenilo? Jeste, ali ne kod svih. Jer, kako gledati na nedavni zahtev grupe nevladinih organizacija u Srbiji da se sankcioniše svaka kritika na račun NATO-a. Da li je sledeći zahtev nevladinog sektora u Srbiji da naši prosvetni radnici pomognu „da se prevaziđu frustracije prema NATO-u”. Da zadatak nastavnika bude „da neutrališu negativne poruke učenicima o NATO-u i da se potrude da učenici zaborave svoje ubijene vršnjake i ubede ih da su frustracije koje su se stekle prema NATO-u prošlost”. Jer, NATO dobro zna odakle treba da se krene. Od vrlo ozbiljne moralno-političke nastave. Koju će možda da drže politički komesari iz redova NVO.

No, nije to jedino, u Srbiji se povodom godišnjice agresije uvek nađe neko da ustanovi kako smo „mi krivi što su razgovori u Rambujeu propali, da je u Rambujeu trebalo da pristanemo na sve što se od Beograda tada tražilo i da je Rambuje bila propuštena šansa, jer mi nismo hteli direktno da razgovaramo s delegacijom Albanaca sa Kosova”. Kako svi, ipak, nemamo namernu kolektivnu amneziju, podsetio bih da uz 82 stranice dokumenta izdatog u Rambujeu, tačnije uz poglavlje 7, gde se govori o „vojnim mirovnim snagama na Kosovu”, stoji i aneks B, koji u svom članu 8 kaže: „Osoblje NATO-a, sa vozilima, brodovima, avionima i opremom, imaće pravo slobodnog i bezuslovnog kretanja po čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, njenim vazdušnim prostorom i teritorijalnim vodama, imaće pravo na postavljanje kampova i kasarni, pravo na korišćenje svih područja ili usluga potrebnih za podršku, obučavanje ili operacije. Osoblje NATO-a će uživati imunitet od svakog oblika hapšenja, istrage i pritvaranja kome bi pristupili organi SR Jugoslavije, a greškom uhapšeni ili pritvoreni pripadnici NATO-a moraju odmah biti predati nadležnim telima NATO-a”. U članovima 9 i 10 aneksa B precizira se da NATO neće morati da plaća poreze, niti bilo koje fiskalne ili carinske dažbine, niti će podlegati bilo kakvoj carinskoj kontroli. U članu 15 piše da, kada je reč o uslugama, pod time se podrazumeva da NATO ima potpunu i slobodnu upotrebu komunikacijskih mreža, uključujući TV i pravo da se koristi čitavo elektromagnetsko polje, i sve to potpuno besplatno.

NAJMLAĐA ŽRTVA NATO BOMBARDOVANJA: Bomba je tačno u 13.45 pogodila stambenu zgradu, Marko (2) je stradao u očevom zagrljaju

No, nije to sve, u članu 21 stoji da „NATO ima ovlašćenje da hapsi i u najhitnijem roku predaje uhapšene odgovarajućim vlastima”. „Njujork tajms” je 5. juna 1999. izvestio da bi prema Aneksu B sporazuma iz Rambujea, „čiste snage NATO-a imale potpunu slobodu da idu gde god žele po Jugoslaviji, zaštićene od svakog pravnog procesa”. Da se onda zapitamo ko je to po svaku cenu hteo rat 1999? I čemu manipulacija Rambujeom u delu naše političke javnosti?

Okružni sud Tirgarten u Berlinu oslobodio je u maju 2000. godine krivične odgovornosti lica koja su putem oglasa u listu „Tagescajtung” od 21. aprila 1999. pozivala nemačke vojnike da dezertiraju iz Bundesvera i tako izbegnu učešće u ratu protiv Jugoslavije. Presuda nemačkog suda glasi da krivično delo pozivanja na dezerterstvo i odbijanje poslušnosti nije postojalo, jer je rat protiv SR Jugoslavije bio protivpravan. Logikom prava, i sve što je proizašlo iz tog rata jeste protivpravno.

Albanski otpor prema Beogradu na Kosovu nije bio usmeren ka demokratiji i građanskom društvu, već mu je cilj bio striktna albanska vlast na Kosovu i otcepljenje od Srbije. Rukovodstvo OVK je na svaki način htelo internacionalizaciju sukoba putem oružanih provokacija jugoslovenske vojske i srpske policije. OVK je bila ta koja je krajem 1998. počela sa novim oružanim akcijama u nastojanju da prisili Beograd da opet uđe u borbe s njima, da se primirje prekrši, a za to optuži Srbija.

SRPSKA BITKA O KOJOJ SE NE UČI U ŠKOLAMA Posle 32 km trčanja potukli do nogu Švabe!

Posle toliko godina možda je došlo vreme da se prestanu koristiti različiti aršini za pojedine balkanske narode i da se shvati da formiranje građanskog društva i multietničkih država pod bajonetima stranih armija ne može doneti ništa dobro. Orvelovska refleksija ne vodi nikuda.

(Dnevne.rs/Izvor: Politika)