SVAKO VEČE BIH GA POLJUBILA I POŽELELA LAKU NOĆ… A ONDA PLAKALA. ZNALA SAM DA SE JEDNOG JUTRA MOJ BORIS (7) NEĆE PROBUDITI: Vera je ispričala NAJTUŽNIJU ISPOVEST u Srbiji

horoskop

Foto: Dnevne.rs/Pixabay

Kakva kazna, pomislio sam. Podariš svetu život nevin i savršen, a on ti to bahato i bez opomene otme iz naručja. Bez ikakvog izvinjenja. Bez kajanja, makar i neiskrenog. Ono što ti najviše znači jednim zamahom pretvori u prašinu koju vetar potom odnese daleko. Pa još dalje.

Vera se pojavila na vratima redakcije Kurira. Prvo me je zamolila za anonimnost, ali želela je da nam ispriča svoju priču. Veri je 5. novembra 2015. godine preminuo sin Boris od tumora na mozgu, a na godišnjicu smrti svog deteta došla je u Kurir da s novinarom porazgovara o tragediji koja ju je zadesila. Ona nije zahtevala da njenu priču objavimo, već samo da je neko sasluša. Verinu potresnu ispovest prenosimo vam u celosti:

Ponedeljak, 5. novembar 2018.

Pod svetlošću lampe na kožnoj fotelji sedi moja sagovornica. Suze s lica briše rukavom, a zatim podiže glavu. Druga šaka joj je na kolenu stisnuta u pesnicu. Nakon kratkog tajca preko usana joj pređoše poslednje reči koje mi je uputila.
– Hvala vam što ste me saslušali, mladi gospodine. Sada znate sve o mom životu. Sve o usamljenosti koja me je zarobila. Vreme je da krenem kući, iako bih jutro radije dočekala na ulici.

Ustala je i otišla, a ja sam gledao kako njena silueta nestaje u noći. Verovatno zauvek.

Četrdeset minuta ranije

Prikovan za radnu stolicu u redakciji dnevnog lista Kurir, pisao sam o silovanim, tragično nastradalim i brutalno ubijenim ljudima širom Srbije. Prsti su mi leteli po tastaturi kao po klaviru, komponujući bolnu melodiju užasa. Ipak, izveštavanje o neizrecivim svirepostima je, na nekoliko načina, moja specijalnost. To sam ja. To su moja tri obroka dnevno. To je moj život.
– Dušane, da li ti je bar malčice dosadno? – glas naše ljupke sekretarice prekinuo me je u radu oko 20.30 časova.

– Ne – kratak odgovor preko ramena.
– Upravo završavam s pisanjem pasusa o obezglavljenom lešu koji je pronađen u šumi. Lešu raspadnutom gotovo do neprepoznatljivosti. Uzbudljivo, zar ne?
– Aaa… Ti si… lud! – optuži me.
– Hvala – nekako se složih.

Nikola (25) je dao drugu Luki bubreg i deo jetre. Lekar je rekao: Jedan od 10 umre, da li ste spremni?

– Slušaj, žao mi je što prekidam niz gnusnih izraza koje trpaš u taj tekst, ali te u prizemlju čeka sagovornik. A ti znaš kakva je procedura, zar ne?
Nažalost. Priznajem, prevrnuo sam očima jer sam bio spreman za pauzu i prvi zalogaj integralnog pirinča u kombinaciji s tunjevinom i limunom.
– Ovaj svet počiva na nepravdi. A moj želudac ne prašta! – lenjo sam dobacio, potom zgrabio notes za hvatanje beleški i praznog stomaka krenuo na zadatak.

Liftom sam se uputio u prizemlje, a zatim nonšalantno zatvorio vrata i pogledom preleteo preko prostorije. Na fotelji preko puta lifta sedela je sredovečna gospođa, držeći u krilu tašnu boje smaragda.

– Dobar dan, mladi gospodine. Moje ime je Vera – srdačno se predstavila, pruživši mi ruku da se pozdravi. Učinio sam isto i zamolio je da ponovo sedne misleći u sebi: “Idemo, kreće gnjavaža! Udri, tetka!”
Khm, khm… Pribrao sam se i pročistio grlo, spreman na neizbežno.

Seli smo.

– Vidite, mladi gospodine, ja sam… Bila sam u prolazu i… Htela sam samo da s nekim kratko porazgovaram, ništa vise. Nisam došla s namerom da moju priču objavite, već samo da me saslušate… Ako vam nisam na teretu – rekla je nesigurnim tonom, kao da sebe smatra nedostojnom tuđe pažnje. Delovalo je kao da me moli da ostanem kraj nje i preuzmem deo tereta koji joj savija i lomi kičmene kosti.

Intrigantno. Zainteresovan sam. Možda ovo i ne bude gubljenje vremena. U najgorem slučaju reći ću joj da imam puno posla i da moram da se vratim na radnu stolicu. To se zove “marš, odlazi odavde, nemam vremena za tebe”, ali na lep, jedinstven način.

– U redu je, tu sam da vas saslušam. Biće mi zadovoljstvo – odgovorio sam i nasmejao se. Ovo sa zadovoljstvom je bila laž.

Klimnula je glavom i otvorila smaragdnu torbu koju je držala u krilu. Iz nje je izvukla fotografiju na kojoj sam spazio dečaka.
– Vratiću se, mladi gospodine, nekoliko godina u prošlost i trudiću se da o njoj govorim kratko – rekla je sve vreme gledajući u fotografiju.
– Ovo je moj sin Boris – pružila mi je to parče papira omanjih dimenzija, a ja sam pažljivo pročešljao svaki detalj na njemu. Bio je to plavokosi mališan, uredno podšišan, oštrih crta lica. Slatko, ali šta s tim?
– Na današnji dan proslavio bi svoj deseti rođendan – dodala je, a potom oborila glavu. U tom trenutku osetio sam da joj reči koje izgovara razaraju utrobu poput oštrog sečiva, ali sam odlučio da je ne prekidam.
– Moj sin jedinac je na današnji dan pre tri godine preminuo od tumora na mozgu. Tog prokletog 5. novembra 2015. imao je samo sedam godina. Tek je bio krenuo u školu… – rekla je tiho, gotovo šapatom, i ne gledajući me. Kao da je u prostoriji bila sama.

NE ŽELI DA SE POJAVLJUJE U JAVNOSTI: Ovo je sin Emira Kusturice, koji živi na Mećavniku (FOTO)

Čoveče, kakav preokret. Do pre nekoliko sekundi zbijao sam šale na račun ove žene koja, očigledno, živi u kandžama bola. Glupane neotesani!

– Eto, ta fotografija jedna je od malobrojnih stvari koje su mi od njega ostale – prekinula je moju konverzaciju sa samim sobom, u kojoj sam samom sebi vređao najmilije. Suze su krenule niz Verine obraze.

Kakva kazna, pomislio sam. Podariš svetu život nevin i savršen, a on ti to bahato i bez opomene otme iz naručja. Bez ikakvog izvinjenja. Bez kajanja, makar i neiskrenog. Ono što ti najviše znači jednim zamahom pretvori u prašinu koju vetar potom odnese daleko. Pa još dalje.

– Ostale su i uspomene, svakako. Mnogo njih. A uspomene su uvek tužne jer nikada ne znače početak, već kraj. Zar ne? Moj sin je otišao zauvek, a nisam otkrila dovoljno o njemu. Mom životu je donosio smisao za kojim sam oduvek čeznula. A kakav je sada ovo život, mladi gospodine? Kakav je to život koji možete smestiti u nekoliko rečenica, a da pritom upotrebite malo lepih i ohrabrujućih reči? – obrisala je suze rukavom, zatvorila oči i stisla zube.

Nikakav, konstatovao sam. Ni najgori monstrumi ga ne zaslužuju. A znam ih mnogo. Gnev se razlio po Verinom licu.

– Ovaj iskrivljeni svet ima samo jednu vrednost – decu! – procedila je zaključak kroz zube, a bes, tuga i očaj preovladali su njenim bićem.
– Bez njih je sve besmisleno, trulo! Bez njih da nam se motaju oko nogu bili bismo beskoristan ljudski otpad koji se, šireći smrad nevažnosti, vuče od kuće do posla pet dana u nedelji. I sada, kada mog sina više nema, ja sam upravo to – ljudski otpad! – prekorila je sebe povišenim tonom, sve jače stiskajući gornju ivicu torbe, koju je pribila uz stomak.

Ovaj monolog joj je bio preko potreban. Teret je predugo zarobljen u njenom skrhanom telu.
– A sve smo pokušali. Lekari su davali maksimum, ali su bili nemoćni. Sećam se pregleda kad su me doktori zamolili da nas Boris sačeka ispred ordinacije kako bi mi nešto saopštili. Uhvatila sam ga za ruku, poljubila u čelo i rekla mu da ću se brzo vratiti. I tada sam se suočila s najsurovijom istinom – lekari su mi saopštili da je mom sinu ostalo još najviše godinu dana života. A on je čekao ispred i nije imao pojma…

Bože, sudbino, svete, ili ko god da je odgovoran za ovo sramotno nedelo – posmatram te s prezirom i gađenjem. Iz korena si iščupao cvet koji je tek počeo da raste.

Kivan i ubojit, spustio sam svesku na kolena i na nju položio znojave šake.
– I, šta su vam pametno predložili? – pitao sam je sarkastično, znajući da odgovorom neću biti zadovoljan.

– Učinite da vreme koje mu je preostalo provede u sreći i radosti, rekoše. To je sve što možete, dodaše. Eh, mladi gospodine, to je kao da vam vežu ogroman kamen za noge, gurnu vas u duboko more i kažu – preživi. To je bitka za koju znate da ćete iz nje izaći poraženi i pre nego se odigra. Ali ne, ja sam ipak verovala u čudo. Sve vreme. Kako da odustanete od sopstvenog deteta, od svoje krvi? Tada smo postali nerazdvojni kao duša i telo – rekla je i pružila ruku ka meni, želeći da joj predam Borisovu fotografiju. Privukla ju je k sebi, a usne joj, mučeći se, formiraše blagi osmeh.

SRPSKA ZASTAVA ZAVIJORILA SE U AUSTRALIJI: Srbi opleli kolo nasred parka u Sidneju, lik Tesle na svakom ćošku (VIDEO)

– Doručak nam je bio omiljeni deo dana – dodala je i uputila mi mio pogled.
– Jeli bismo ovsene pahuljice s mlekom i voćem i pričali o danu koji je pred nama. Išli smo u kupovinu, u bioskop, čitali njegove omiljene stripove, prisluškivali komšije s gornjeg sprata koje su se svađale zbog računa za struju. Uveče bih mu spremila palačinke s kremom i keksom, koje nije mogao ni da zamisli bez čaše čokoladnog mleka. Najkasnije u 23 sata ušuškala bih ga u krevet, poljubila, poželela mu laku noć, a zatim izašla iz sobe i… Otišla da plačem, znajući da sam sve ovo možda poslednji put uradila – naslonila je laktove na kolena i zaronila licem u šake. U tom položaju je nastavila da govori:
– Dani su prolazili i prolazili, a scenario se nije menjao. Sve do tog prokletog 5. novembra 2015. Tada je usledila beskonačna tišina. Tada se to dogodilo…

I došao je taj trenutak – trenutak istine. Trenutak kad se na mestu ožiljaka ponovo otvaraju rane. Bol je još jednom prodrla u njene grudi, šireći se velikom brzinom. Upravo će ponovo proživeti dan koji je proklela.

– Tog jutra, mladi gospodine, ušla sam u sobu i s vrata poželela sinu dobro jutro, ali odgovor nisam dobila. Hladnoća je prostrujala mojim telom. Ipak, nadala sam se da je Boris utonuo u težak san, pa sam prišla da ga pomilujem po glavi i probudim. Međutim, tada sam shvatila da moj sin ne diše. Život ga je tog jutra napustio. Nemoćna, pala sam na kolena pored kreveta i zajecala na sav glas. Vrišteći i čupajući kosu s glave, gledala sam kako moj sin spokojno leži na krevetu, ali bez mogućnosti da se nasmeje divnom jutru i svojoj majci, da nešto izusti… Bilo šta… Dozivala sam i dozivala njegovo ime. Želela sam da se probudi. Želela sam… – glas joj je pukao, a na licu se pojavila bolna grimasa.
– Ali smrt nije želela da pregovara – uložila je poslednji atom snage u razgovor.
– Došla je po svoje, uzela i otišla bez toga da se osvrne i još jednom razmisli.

Suze. More suza. Moja ruka na Verinom ramenu i poslednje reči utehe.

Nekoliko trenutaka kasnije naši putevi su se razišli, a imao sam toliko pitanja. Iako opravdano, mnogo toga nije pomenula, a verovatno je više nikada neću videti. Njeno poreklo, bračno stanje, pojedinosti o ljudima koji su u najtežim trenucima bili stub koji je držao njenu tešku životnu konstrukciju – za mene su i dan-danas misterija. Znam samo jedno: Vera je na godišnjicu smrti svog sina poželela da s nekim razgovara o toj tragediji i sa svojih leđa skine nepodnošljiv teret. Zašto sam slušalac bio baš ja – ne znam, puka slučajnost. Ali bilo mi je zadovoljstvo. I ovoga puta to ozbiljno mislim.

Otpratio sam Veru do vrata i ona se za nama zatvoriše. Dok sam posmatrao njenu priliku kako nesigurnim korakom nestaje u noć, kroz glavu mi se provukao samo jedan zaključak: suze koje dete izazove kod majke samo ono može i da osuši.

U Verinim će očima zauvek biti kiše…

(Dnevne.rs/Izvor: Kurir.rs / Dušan Stamenković)