JUTROS SAM U U GRADSKOM PREVOZU SHVATILA: SVI MUŠKARCI su slabići, a žene su SUPERIORNIJA VRSTA

putnici

Foto: Dnevne.rs/pixabay ff

Jutros sam putovala čitav sat i 55 minuta od kuće do posla, a razdaljina nije iznosila ni šest kilometara.

Posle 35 minuta čekanja autobusa, ušla sam promrzla u isti i imala šta da vidim – još jednu u nizu scena koja je dokazala da su Srpkinje odavno prestale da računaju na muškarce kao na ljudska bića na koja mogu da se oslone.

Više od polovine sedećih mesta zauzimali su mladi muškarci – oni između 20 i 40, sedeći ponosno sa glavama u telefonima, dok su ih okruživala promrzle žene noseći svoj krst i u javnom prevozu – da jednostavno moraju uvek i svuda da budu jači pol, iako ih zovu nežnijim.

Dok smo se tako klackali brzinom kornjače kroz zakrčene beogradske ulice razmišljala sam koliko je grozno što ta gospoda – svi redom viši od 180 cm, koja su u stanju vola da pojedu, da dignu 80 iz benča, da se potuku kad treba, da popiju bure piva, sede tako zavaljeni i nijedne sekunde ih nije sramota? Koliko je jadno što bez blama sede dok žene i devojke, iste one koje kuvaju i peru za njih, naokole stoje?

U inat svima koji razbijaju srpska vozila po Dalmaciji: Srbin pomogao Hrvatu kojem je auto prokuvao

Ne bi me čudilo da uskoro dođe vreme da skačemo kao oparene kad vidimo da tako “jadni, siroti i nemoćni” ulaze u autobus i molimo ih da sednu umesto nas.

Jer nije dovoljno što radimo danonoćno, što kod kuće, što na poslu, a na sve to se još trudimo i da budemo lepe za te iste nazovi “muškarce”, nego još treba i da stojimo zavejane dok frajeri sede, uživaju i nije im ni na kraj pameti da ustanu nekom ženskom čeljadetu.

Kada se jedan konačno smilovao da izađe iz autobusa i oslobodi prostor – na upražnjeno mesto, naravno, nije sela nijedna žena, nego je ka istom poleteo muškarac u 40-im i zalepio se za njega kao da je to poslednja stolica u njegovom životom. Ista scena ponovila se i kroz par minuta – dečko u svojim 20-im ne hajući za okolinu ustremio se ka prvom slobodno sedištu, pored kog sam igrom slučaja stajala ja… Moj zgroženi pogled je valja učinio svoje, pa se dotični smilovao da pita želim li možda ja da sednem. Kada sam odgovorila da je ipak on slabiji pol i neka se samo on udobno smesti, slegnuo je ramenima i nastavio da klacka u sedećem položaju.

Setih se starog, dobrog bontona koji odavno više ne važi i mogu da shvatim da je donekle zastareo ili da ga je vreme “prešišalo”, ali nikada se neću pomiriti sa tim da su žene potpuno izgubile pravo da budu “slabiji” pol i da ih treba NEKAD poštedeti, bar fizički. Da vam osvežim pamćenje – bonton kaže da će muškarac sedeti u javnom prevozu samo ako se u njegovoj blizini ne nalazi nijedna žena koja stoji.

STAVITE POSUDU SA PIRINČEM U SVAKI ORMAR: Desiće se pravo čudo!

Tu nije kraj jer pravila bontona nalažu i da žene ne bi trebalo da ustaju muškarcima nikad, pa čak ni kad je neko stariji od njih. No, očigledno u Srbiji važe obrnuta pravila – žene da ustaju UVEK i SVUDA, stope muškarcima da ljube, da rade za njih, štede ih od svega i budu zahvalne što isti samo postoje na ovoj planeti.

Upravo zato su, primera radi, na Titaniku evakuisani prvo žena i deca, a tek onda muškarci, nevezano za godine. Isti slučaj je i u ratnim situacijama i onim kada su u pitanju različite katastrofe.

horoskop

Foto: Dnevne.rs/Pixabay

Slutim da bi u Srbiji to izgledalo ovako – prvo bi na redu bila bežanija svih muškaraca, pa tek bi se onda žene i devojke evakuisale, jer, aman, one svakako mogu same sve. A neko ipak mora da se pobrine da se muškarci bezbedno sklone na sigurno, zar ne?

           

(Dnevne.rs/Izvor: ženablic.rs)