DOŠLA SAM U BEOGRAD IZ AUSTRALIJE NA 10 GODINA MATURE: “Ispalila sam se kao NIKAD u životu!”

svet

Foto: Ilustracija: Pixabay

Mesec jun je u znaku matura, slavlja, godišnjica matura… Tako je i Ljubica (30), koja je odmah po završetku X beogradske gilmazije 2007. godine otišla u Australiju, u Brizbejn, došla posle punih deset godina u rodni Beograd, upravo povodom lepog jubileja… Toliko se razočarala da nam je svoju ispovest poslala, a mi je vama prenosimo u celosti.

Čim sam odbranila maturski ispit, otišla sam kod oca u Brizbejn. On je živeo tamo, u tom momentu već 15 godina, od kako su se on i mama razveli kada sam ja imala samo tri godine.

Tata je otišao “trbuhom za kruhom”, a ja ostala sa mamom, da završim školu. Mama se nadala da ću možda ipak ostati u rodnoj zemlji, a ja sam znala, čim sam krenula u srednju, da ću otići kod tate.

I tako je i bilo. Istog dana kada sam uzela svedočanstvo u gimnaziji, uzela sam kofer, pozdravila se sa mamom, i zaputila na aerodrom. Mami sam obećala da ću doći već sledećeg leta, ali se ispostavilo da sam je slagala. Nisam došla narednih deset godina. I ne bih ni sad, verovatno, da nisam dobila predivan poziv: da proslavim sa svojim drugarima 10 godina mature.

Od kako sam otišla preko pola sveta, ostala sam u kontaktu sa desetak drugara i drugarica iz gimnazije, i to preko Fejsbuka. Povremeno smo se dopisivali, redovno čestitali rođendane i praznike, ali to je bilo sve.

U Brizbejnu sam završila marketing i posle stažiranja u jednoj kompaniji dobila ponudu koja se ne odbija iz jedne prestižne firme, gde radim već četiri godine i prezadovoljna sam. Upoznala sam mnogo ljudi tamo, izgradila sebe i svoj život.

GENIJE IZ ČAČKA OVAKAV ŽIVOT NE ZASLUŽUJE! Đak generacije upisao fakultet, a prodaje kokice da preživi

Upoznala dečka sa naših prostora, sa kojim živim već dve godine i planiramo venčanje. Srećna sam i zadovoljna. U Srbiju nisam dolazila jer me mama poseti svakog leta, a kad sam ja na odmoru, koristim vreme da proputujem koliko mogu.

Kada me je Marko, drugar iz odeljenja kontaktirao, negde oko Nove godine, da planira da organizuje okupljanje, i da bi voleo da dođem i ja, pa da zato želi da javi na vreme da bih mogla da se organizujem, oduševila sam se.

Odmah sam kupila kartu za Beograd, i radovala se povratku u rodni grad posle toliko vremena i viđanju starih prijatelja.

Kako se približavao jun, Marko me je izveštavao o detaljima organizacije. U međuvremenu je nekoliko ljudi otkazalo dolazak, ali i dalje je iz IV-1 bilo u planu 17 ljudi.

Iz ostalih odeljenja od 10 do 15, ali svakako smo bili među najbrojnijima. I kada se uzme u obzir svih deset odeljenja, trebalo je da bude stotinak ljudi.

Našli smo se na Miljakovcu, u jednom restoranu koji drži otac druga iz generacije. Imali smo čak i živu muziku, kompletnu večeru, piće i dezert. Ponuda koja se ne odbija, a restoran manje poznat, a dovoljno “izolovan” da se stari prijatelji sastanu posle decenije i popričaju.

NOVA GLAVOBOLJA ZA VOZAČE U SRBIJI: Neki mogu da se oproste od kola jer prepravka košta više nego sam automobil (INFO)

Kako sam prilazila mestu dešavanja, svakim korakom srce mi je lupalo sve jače. U glavi su se menjali razni filmovi – da ću ući unutra poput neke zvezde, da će svi da se oduševe kada uđem… Pa onda, da će me dočekati aplauzom, itd. U svakom slučaju, brzo sam shvatila da previše fantaziram, ali sam se radovala susretu i od treme sam jedva otvorila ulazna vrata.

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

I dok sam pogledom tražila ekipu, more ljudi, radoznale oči… Za jednim stolom u ćošku sam videla desetak poznatih lica, okupljenih za jednim stolom, kako sede u polumraku u tišini, i kao da čekaju da dođem ja, ne bih li podigla tu učmalu atmosferu.

Malo je falilo da se onesvestim od šoka. Prišla sam, pozdravila se, svi su bili divni i ljubazni.

Ipak, tu je bilo osmoro ljudi iz mog odeljenja i još troje iz ostalih. I to je to. Cela generacija se svela na taj jadnjikavi sto u nekoj zadimljenoj birtiji na periferiji grada. A ja došla iz Australije?!

Bilo mi je drago da vidim te ljude, razgovarali smo, smejali se… bilo je prijatno veče. Ipak, nije bilo ni deseti deo onoga što sam zamislila, a posebno što nije došao skoro niko ko je mene zanimao… Strašno. Ispalila sam se onako, svetski.

Pukla hiljadu evra na avionsku kartu, još 500 na poklone koje sam morala da ponesem ljduima jer, eto, dolazim iz “obećane zemlje” posle toliko vremena… Debakl.

Dijana je u 27. godini sasvim slučajno saznala da boluje od raka, a evo zbog čega se javila lekaru

Na kraju te večeri je baš Marko predložio da se nađemo na kafi, kolačima, na Adi za neki dan… jer sam ja ostajala još dve nedelje u Beogradu.

I tada sam uradila strašnu stvar: slagala sam da putujem po Srbiji, da obilazim rodbinu, i da već sutra idem iz Beograda, a da se vraćam bukvalno na aerodrom. Morala sam.

Ta scena mi nikada neće nestati iz sećanja: desetak umornih, sivih lica sa usiljenim osmesima, čekali su mene da im obojim veče…

E, nećete me više prevariti. Ostanite sa svojim učmalim životima, a ja odoh u beli svet da se vratim svom lepom životu!

A vi, koji me pljujete… Ljubomorni ste, jer ni vaši životi nisu mnogo bolji.

         

(Dnevne.rs/Izvor:Telegraf.rs)

2 Comments on "DOŠLA SAM U BEOGRAD IZ AUSTRALIJE NA 10 GODINA MATURE: “Ispalila sam se kao NIKAD u životu!”"

  1. Jadna si

  2. Louis Krstic | 31. jula 2019. at 13:52 |

    Svi mi previše očekujemo od života a život svakom od nas otvara vrata na veliko, ili ih samo malo odškrine. Neko vidi sunce a neko samo malo mesečine.
    Tokom života nekome sjajno sunce potamni dok drugima mesečina bude zamenjena sjajem sunca. Ami i dalje nedovoljno iskusni, šta god da dobijemo, prihvatamo zdravo za gotovo.
    Pa, zapitajmo se duboko iskreno i istinski, Šta je to život? U vezi čega je taj naš nasušni život? Ako to učinimo duboko iskreno velika je verovatnoća da će nam se vrata znanja otvoriti.
    Tek tada možemo shvatiti da ono što smo nazivali školom i nije škola već da je sami život prava i veličanstvena škola. Upravo sva ta životna iskustva nas uče da velike vrednosti života promaknu možda baš u tim polumračnim ćoškpvima nekih zabiti a mi ih ne uspemo sagledati jer očekujemo da budemo zvezda i centar sveta.
    Izgleda da se najveće životne vrednosti stvaraju baš u tim polumračnim životnim ćoškovima gde sede mirni i tihi prijatelji da se raduju onoj pravoj tananoj i veličanstvenoj žici života.
    Ljubav prema svojim prijateljima ne traži svetske scene i arene…ona traži tihi kutak i mirno ćaskanje da se srca iskreno raduju što su opet, makar samo na trenutak tu, zajedno…

Comments are closed.