ZORAN (45) NA ALJASCI PAKUJE RIBU: Za 2 meseca može da se zaradi i do 18.000 dolara, a Srbi samo o jednom misle

Aljaska

Foto: Privatna arhiva

“Najmanja cifra sa kojom se vraćaš kući posle dva meseca pakovanja ribe na Aljasci je do 5.000 dolara. A maksimalna ide i do 18.000. Ja sam za dva meseca zaradio nešto više od 7.000 dolara i veoma sam zadovoljan”.

Ovako nam priča Zoran Vučinić (45), rodom iz Bora, a već dugi niz godina preseljeni Beograđanin, a koji je u junu ove godine odlučio da se otisne na dalek put, čak do Aljaske u potrazi za dobro plaćenim poslom.

I isplatilo se, njegovo je iskustvo.

– Ova najmanja zarada je za neki minimalan rad na Aljasci. Uglavnom sve zavisi od toga kakva je sezona i koliko se radi. Takođe neka maskimalna cifra koja se može dobiti je oko 18.000 dolara – priča za “Blic” Zoran Vučinić.

Jedna od srećnih okolnosti, dodaje, jeste i ta što tamo nemaš gde da potrošiš zarađeni novac.

SRBI PADAJU NA ALKO-TESTU BEZ KAPI ŽESTINE: Evo koje namirnice vas mogu koštati VOZAČKE DOZVOLE (INFO)

– Okolo su samo fabrike, eventualno po neka prodavnica. Inače, sve ostalo, kao što su obroci i smeštaj, ti obezbeđuje kompanija – priča nam ovaj Boranin.

Mesto u koje se Zoran tačno otisnuo na Aljasci je u blizini ostrvskog grada Fols Pas. Tu je puno fabrika koji je bave obradom i pakovanjem ribe u letnjoj i zimskoj sezoni, i to najviše lososa, a on je radio u jednoj od njih.

“Dosadan posao, zato misliš samo na jedno”

Kako je ispričao za “Blic” posao nije fizički težak i “tvoje je samo da radiš”, dok su mane to što je psihički nešto više zahtevno, jer je posao donekle jednoličan, a vrlo često i dosadan.

– Treba stalno da imaš na umu zbog čega si došao ovde. Meni se nekoliko puta dešavalo da sam neraspoložen, ali onda u glavni krenem da se presabiram za šta ću potrošiti zarađeni novac i odmah mi misli krenu na drugu stranu – iskren je .

Put od pet aviona

Inače, Zoran je diplomirani agroekonomista, Poljoprivredni fakultet završio je u Beogradu, trenutno radi u svojoj struci i ima svoju firmu koja se bavi ishranom životinja. I pored toga što za sebe može da kaže da je “sam svoj gazda” rešio je da ode na dalek put, promeni čak pet aviona, nekoliko gradova i stigne na kranji severozapad Amerike.

– Često sam sa svojim prijateljima pričao o ovom poslu i slušao o ljudima koji su otišli da rade i vratili se sa velikom svotom novca. Ja sam u agenciji aplicirao u martu, i već u junu krenuo za Aljasku. Bio sam tamo dva meseca i dva dana, i za nekoliko dana se ponovo vraćam, jer u januaru kreće zimska sezona tamo – dodao je Zoran.

Radni dan od 16 sati

Kako nam priča, svaka agencija, kao i kompanija različito plaća, ali uglavnom su slične cene. Moja satnica se plaćala deset dolara, a radno vreme je bilo 16 sati. Od toga uglavnom se radi oko 10 sati efikasno. Pauze su na svakih 4 sata po 15 minuta ili po pola sata odmora – dodaje Zoran Vučinić.

Radnici takođe imaju slobodne dane u skladu sa ulovom ribe, tako da ako je taj dan ulov bio neuspešan, biće slobodni.

– Dešavalo se da radimo četiri do pet dana po 16 sati što ume da bude fizički dosta iscpljujuće, ali opet tu su pauze tokom kojih se možemo odmoriti – kaže naš sagovornik.

Radnici imaju tri obroka, sobu za spavanje, kao i kantinu u kojoj tokom čitavog dana mogu neograničeno i besplatno da uzimaju piće, slatkiše i grickalice. Takođe, kompanija plaća i avionsku kartu ili se novac refundira kasnije, a jedini stvarni trošak jeste novac koji se izdvaja za zdravstveno osuguranje i naknada agenciji, što iznosi najviše do 500 evra , kaže Zoran.

Zoran sa kolegama

FOTO: PRIVATNA ARHIVAZoran sa kolegama

Moto većine Srba, ali i ostalih radnika jeste to da svako dođe i pošteno radi, ali da se uvek vrati svom domu.

Zoran kaže da i pored svih pogodnosti ne bi mogao da ostane i živi u Americi, s obzirom na to da ga u Srbiji čeka njegova ćerka, kao i stalan posao kojim se bavi.

Najlepše od svega što je ostavilo utisak na Zorana kao i na sve Srbe kojih je tamo zaista mnogo, jeste to što niko ne gleda odakle si došao, koje si veroispovesti, seksualnog opredeljenja… Svi se jednako druže i poštovanje vlada među svima njima.

– Ima dosta Meksikanaca, Portorikanaca, Ukrajinaca, Poljaka, Bugara, Moldovaca, ali ipak Filipinaca jer se oni ipak čitav život bave preradom i ulovom ribe. Srbi su dosta poštovani i mogu slobodno da kažem da nas tamo mnogo vole i uvek nam se obraduju kada stignemo. Nema diskriminacije, svi se družimo, slušamo muziku zajedno i tako trošimo slobodno vreme – navodi on.

Agencija je zadužena za odabir radnika, kaže, godine se uglavnom ne gledaju, ali neki uslov je da mogu da se prijave do 45 godine, mada bude i starijih.

PUT U KULTURNO POROBLJAVANJE: Iz lektire izbačen “Jazavac” Petra Kočića, a ubačen Cecin “Grom”

– Kada već odeš tamo tvoje je samo da poštuješ pravila i radiš. Gleda se naravno celokupno ponašanje svakog pojedinca, ali bitno je da čovek bude normalan i ne pravi probleme kao i na svakom drugom radnom mestu – zaključio je Zoran.

Prvi put video ajkule i kita

Tokom svog radnog iskustva na Aljasci, Zoran kaže da je imao čak prilike da u nekoliko navrata vidi prvi put u životu uživo ajkule, razne vrste riba, foke, pa čak i kita. Dodaje i da se licise tamo tretiraju kao kod nas domaće životinje jer ih ima među radnicima i stanovnicima malog ostrvskog mesta gde ima svega 50 stanovnika, a i ne plaše se ljudi.

     

(Dnevne.rs/Izvor: Miljana Vranić, Blic.rs)