TRAŽILA SAM PLAZMA TORTU U POSLASTIČARNICI NA KOSOVU: Konobar se uspaničio, a onda se pojavio gazda i OTKRIO NEŠTO iznenađujuće

zastava

Tanjug/​Sava Radovanović

Novinarka Dojče velea Sanja Kljajić je poslednjih sedmica prešpartala Kosovo i Metohiju, radeći reportaže za DW. Donela je mučne utiske, o bedi, paklu od života, dva nacionalizma koji hrane jedan drugi i žderu sve ostalo. O onima čije se ime ne spominje. Ovo su njeni utisci sa tog putovanja.

Poznanik iz Hrvatske jednom mi je ispričao vic o tome kako je Bog stvarao svet, pa svima nešto zakuvao – ovima pustinje, onima uragane, trećima stravične zime – samo na Balkanu superlativ: četiri godišnja doba, planine, njive, more… I pita ga sveti Petar: „Pa dobro, Bože, što si njima dao sve?“ A Bog odgovara: „E, ali da vidiš kakve ću ljude da stavim!“

A onda iza Merdara druga tura bečenja, kao da je smrtni greh ne iskazati stav o mojoj adresi u pasošu. Neki se odmah prešaltaju na srpski da pokažu kako su OK s tim odakle sam, drugi opet praktikuju duhovitost na račun Vojvodine, a onda stižu i neprijateljski pogledi preko volana u pravcu (valjda krajnje upadljivog) „NS“ – uz katkad psovanje „srpske majke“, katkad presecanje puta.

I dobro, ostalo bi sve to na nivou anegdota s terena, da se nije utopilo u široku sliku o tužnom, siromašnom društvu u kojem se u svojim nacionalizmima guše dva naroda.

Epizoda prva: Plazma

Kada je Kosovo povećalo takse na sto odsto, prva je u medijima stradala plazma. Priča mi Elona, albanska koleginica sa kojom sam bila na terenu, da su Albanci ludi za plazmom. Dabome da jesu, mislim se ja. Sestra i ja smo pojele valjda ceo šleper do sada. Krećem na teren s pretpostavkom da je priča o bojkotu plazme teška glupost. Al’ ne lezi vraže!

U supermarketima u Prištini kažu da je prodaja opala i da neće uzimati nove ture. Ispred supermarketa radimo anketu i svi prolaznici ponavljaju istu mantru „kupujmo domaće, nećemo srpsko“. Setim se plazma torte. Odemo u poslastičarnicu, vidim je. Pita Elona, je li to od plazme, a konobar panično odmahuje glavom. Ne, ne, ne, taman posla, kakva plazma! I gazda objasni, jeste plazma torta, ali je bez plazme. Sad stavlja Sempre keks, jer „kupujmo domaće“.

Odemo na Sever. I dalje pokušavam da dokučim zašto su Srbi na Kosovu više pogođeni odlukom o povećanju taksi, kad im jednako trebaju hleb, ulje, voda, pa i plazma. U Mitrovici je još uvek ne manjka, ali protestuju, jer će, tobože, vrlo brzo nestati srpskih proizvoda s polica.

KUSTURICA O SLUČAJU “DRAGIČEVIĆ” Davor je više od FENOMENA, ali IZMEĐU PRAVDE I ZAKONA POSTOJI RUPA!

Pričam s nekim momkom na ulici i pitam ga zašto su Srbi pogođeni taksama, a Albanci nisu. A on lepo momak objasni: „Pa oni mogu da kupuju albanske proizvode, a ja ne mogu.“ „Zašto ti ne možeš recimo da kupiš keks Sempre umesto plazme?“ „Pa ne mogu, ne volim njih i neću ništa njihovo!“

Epizoda druga: Beda

A i jedni i drugi bi se, po svemu sudeći, vrlo lako prešaltali na neku nemačku ili švedsku plazmu, jer beda nema nacionalni identitet. Od nje se beži pod bilo kojom zastavom. A bede smo se tamo nagledale za ceo život. U potrazi za pričama o Srbima na jugu i Albancima na severu, nekoliko je utisaka identičnih: siromaštvo, izolacija i strah.

Po selima Pomoravlja vozale smo se tri dana. Sav bi apsurd srpsko-albanske netrpeljivosti stao u naše većanje da li da prvo ja probam na srpskom, ili Elona na albanskom, jer kako da razaznaš krvna zrnca pukom prolazniku?

„Ne mogu ja“, „Nemojte mene“, „Ne bih ja“, kažu jedan za drugim. U selu Bostane u kojem žive pretežno Srbi i Romi, nađemo jednog pričljivijeg čoveka.

Kaže po koju o tome da nemaju od čega da žive, da bi se sutra odselili da mogu samo da ima kome da proda kuću i zemlju.

„Pa eto, to da nam ispričate u kameru“, kažem mu ja. „Neka, nije dobro da kažem pravu istinu, probajte dole u prodavnici.“

Krenemo do prodavnice, kažu sto metara niže je bela kuća s desne strane. Prođemo do kraja sela, u sporedne ulice – nema. Vratimo se nazad da opet pitamo. „Ma tu vam je bela kuća odmah na ćošku, ne možete promašiti.“ Ima neka bela kuća, ali nema traga prodavnice na njoj. Pitamo neku devojčicu ispred, kaže – to je. Napukla, neokrečena, na prozorima rešetke, raspala drvena vrata i brava što podseća na poljske toalete. Pokucam, otvaram polako, vrata škripe, a unutra u mraku tri muškarca piju rakiju, oko njih po drvenim policama šaka proizvoda. Kao da smo ušle u prastari tužni film.

„Nemojte da snimate.“ „Neće vam ovde niko pričati.“

Već znamo te rečenice. Upute nas u jednu romsku porodicu, kod bivšeg predstavnika sela, kažu on će hteti da priča. Vrata nedovršene kuće otvori nam njegova ćerka. Stiže i domaćin i poziva nas da uđemo. „Nemojte se izuvati, mi svejedno nemamo vode“, kaže devojčurak i hvata oca za ruku da ga povede.

Tada shvatamo da je naš domaćin slep.

Unutra, nasred oskudno nameštene sobe na podu sedi starija žena i pere sudove u vangli. Doneli su, kažu, nešto vode u balonima. Poslušamo, popričamo, zahvalimo se, odemo. Iznad glave upitnik: da li je ovo novinarstvo ili lešinarenje?

Epizoda treća: Nisam ko sam

Za popodne već smo zakazale intervju sa ženom koja je silovana tokom rata. Imala je 14 godina. „Skinućemo tablice i reći da si ti Nemica“, predlaže Elona. Ja se složim. Nije nam prvi put da krijemo odakle sam. Razumem da je osetljiva situacija i ne dovodim u pitanje njen predlog, ali žulja me. Nije lako biti kriv po rođenju. Ona dolazi uplašena, skriva lice kosom. Elona me predstavlja kao koleginicu iz Nemačke. Nameštamo svetlo za snimanje, objašnjavamo da se njeno lice neće videti i da ćemo glas promeniti. Sve razume, ali ne može da pobedi strah.

ZA ĆERKOM SLAVNE GLUMICE UZDIŠE CELA SRBIJA: Lana je napustila fakultet i shvatila da bez ovoga ne može da živi! (FOTO)

Da joj olakšam, grubo izmontiram kratak segment, samo da joj pokažem da joj se lice ne vidi, da može da nam veruje da nećemo otkriti njen identitet. Gleda u moj telefon s vidim olakšanjem i ponavlja „Danke, danke, danke!“

Za nju sam ja neka ljubazna Nemica koja pokušava da razume kroz šta je prošla. Sedi preko puta mene i u suzama priča svoju priču – o ratu, o silovanju, o odbacivanju, o paklu od života. Sedim preko puta nje, skrivam da plačem, jer zašto bi, pobogu, plakala jedna Nemica koja ne razume reč albanskog? Ali razumem da je njena muka nesrazmerno veća i zato nisam ko sam i to je najmanje što mogu da uradim da joj ne činim situaciju težom nego što jeste.

Ali mora li tako svuda? „Ovde ne govori srpski“, kaže mi domaćin u jednom albanskom selu jasno stavljajući do znanja da nisam dobrodošla. Tablice ne skidam, ali kola parkiram dovoljno daleko da sagovornik ne vidi. Na kraju razgovora ipak ulazi komšija koji pita šta traže srpske tablice u njegovom selu.

Spakujemo se brzo i odemo. „Sneg je već počeo jako da pada, bolje da požurimo.“

Epizoda četvrta: A zašto ste vi ovde?

I sećam se tog istog osećaja kad su nas onomad opkolili na barikadama, dok je Vučić bio u poseti Kosovu. Pritisak, kriva sam što sam odakle sam, a onda odem među te „od kojih sam“ i opet pritisak, jer sam s mikrofonom nemačkog medija opet kriva. Tako prođemo i sada. U smeštaju na severu usputni neduhoviti komentari, na protestu u Mitrovici guranje mikrofona, psovke kroz zube i svađalački ton.

„Zašto protestujete“, mislila sam da je uobičajeno pitanje za nekoga ko je došao na protest. „A zašto vi protestujete, zašto ste došli, šta hoćete“, odgovara mladić spreman na sukob ili samo nagledan predsednikovih okršaja s novinarima.

A pitanje je na mestu, jer ne znamo da li protestuju zbog podizanja taksi i zašto kad su rafovi puni, a švercerske rute prohodne, ili protestuju zbog hapšenja i u odbranu onoga čije se ime ne spominje.

Ne znaju ni oni. Došli su autobusima, jer se mora. Ne mogu da eskiviraju, jer je sve po gradu zatarabljeno dok ne prođu fanfare. I onda je samo još ostalo umaći medijima i dati po koji aplauz za patetične figure u govorima zvaničnika.

Teška reč: Suživot

Siromašno društvo u kojem se u svojim nacionalizmima guše dva naroda. Taoci sopstvenih lidera. Jedni glasni s prstom na obaraču. Drugi preplašeni – od nemaštine, zveckanja oružjem i kriminala u sopstvenim redovima.

Recite tamo kući da ovde ima i dobrih ljudi“, kaže mi jedan Albanac na benzinskoj pumpi.

„Lako bih ja s Albancima, nego šta ću onima što žive od patriotizma“, priča jedan Srbin što živi južno od Ibra. Umoran od reči normalizacija, kaže, više se plaši sunarodnika sa severa čija se imena ne izgovaraju, nego komšija s kojima bi živeli kao normalan svet da ih ne truju jeftinim propagandnim trikovima. Jer, kažu, ustaneš ujutru i misliš miran dan, a onda uključiš TV i shvatiš da je ratno stanje. Ako ga i ne vidiš oko sebe, osećaj iz stomaka lako nadvlada razum.

NOVO ISTRAŽIVANJE: Za EU manje od 50 odsto građana, Srbi se ne odriču Kosova NI PO KOJU CENU

Osetila sam to i sama kad sam se vratila u grad čije mrske tablice nosim. Na pitanja o formiranju vojske, na Kosovu su ili odmahivali rukom ili odgovarali s podsmehom. „To nije tema“, govorili su lokalci s obe strane.

U vestima kod kuće ipak su izveštavali iz minuta u minut. Te danas se donosi odluka, te izglasali su, te vojska blizu granice, te Vulin poručio da je srpska vojska spremna. Slušam i znam da je sve mizanscen, ali opet mi u stomaku kuklja neki čudni strah kao da će se svakog trenutka zapucati. Tako valjda sluđuje propaganda.

(Dnevne.rs/Kurir.rs/izvor: DW)