PRIJATELJSTVO BOGOSLOVA VRAĆA NADU U BALKAN: Kaluđer, hodža i paroh naručili kavu, kafu i kahvu u kafiću (FOTO)

crkva

Foto: Facebook/Admir Maljevac Muhić

Došli Hrvat fratar, Srbin paroh i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić “Kum” u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli su za sto i naručili kavu, kafu i kahvu. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. U kafiću u Vojniću ekipa Jutarnjeg lista svedočila je ovoj sceni, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima.

TUŽAN BILAS ISELJAVANJA

Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, a nakon što je postao sveštenik 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu. Isto toliko potom je proveo u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i po u Tolisi kod Orašja, pa je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao ove prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je tamo, odselilo se petnaestak mladih ljudi.

ČUDO U CRKVI NA KOSOVU UOČI ĐURĐEVDANA: Iz vrbe u porti počela da curi voda i bela masa, sveštenici nemaju objašnjenje (VIDEO)

Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živeo je u Puli. Prvo radno mesto 1998. mu je bilo u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad držati veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat (župu) u Bogovolji.

Preselio se u Maljevac na službu pa je od 2008. formiran medžlis Karlovac sa tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon tople i dirljve pesme dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44.

Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. godine stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta.Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele.

Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi bog okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju.

Na tom područu još u srednjem veku postojala je hrvatska opština Kolarić u kojoj su svi stanovnici bili plemeniti – slobodni seljaci, a Vojnić je formiran kao obrambeni grad u vreme protivturskih ratova. U svojim napadima Turci su ove krajeve pustošili gotovo dva veka. Hrvati su pobegli u Kranjsku i Štajersku, odnosno današnju Austriju, a tu ničiju zemlju počinju da naseljavaju Srbi.

OSUĐENA NEKADAŠNJA MANEKENKA KATARINA REBRAČA: Epilog optužbi za zloupotrebe u humanitarnom fondu

Jednako trusno to je područje bilo od propasti Turskog Carstva, austrougarske uprave, potom i dve Jugoslavija, a onda i rata tokom devedesetih godina, kada su ga naselili Hrvati iz Banjuluke i Prijedora.

Danas u ovoj opštini živi nešto manje od 5.000 ljudi, svaki drugi je Srbin, nešto manje je Hrvata, a najmanje Bošnjaka. Gradonačelnik dolazi iz redova HDZ-a, ali u veću svi narodi imaju svoje predstavnike. O suživotu se ovde i ne govori previše, kada on u praksi funkcioniše verovatno bolje nego igde drugde.

MEĐUVERSKI ODNOSI SU KOREKTNI

– Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči – slaže se trojac.

– Ma mi smo odmah kliknuli. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba sa ovih područja je vrlo sličan – dodaje hodža Muhić.

Mladi bogoslovi smatraju da su odnosi među ljudima ipak korektni Foto-montaža: Google Maps, Wikipedia

– Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi li čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze sa nacionalnošću – naglašava fratar Ivo.

Ima, naravno i stvari u kojima se baš i ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo sa jedne strane.

– Eh, jel prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni – blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome račune, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! – kroz smeh priča fra Ivo.

Prvo su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu.

– Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem na misu u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo.

Sva trojica su neopterećena prošlošću Foto: Facebook/Admir Maljevac Muhić

Hteo sam da izazovem pozitivan efekat. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažu: i on je čovek, iako nije “naš”!

Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet – kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu portparoli ljudima u potrebi.

„SVAKA TI ČAST, IMAŠ PETLJU“: Hrvatski navijači prišli Vučiću na meču Lige šampiona i postavili mu jedno pitanje

Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim.

– Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neprijatnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio – priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac.

(Dnevne.rs/Telegraf.rs/Izvor:/Jutarnji.hr)