Ovo je Jelena – najusamljenije dete u Srbiji, ali razlog bi svima mogao da nam bude inspiracija

dete
Jelena Avramović ima 12 godina i već dve godine živi sama u podstanarskoj sobici, kako bi joj škola bila bliže.

Samoća je konstanta u životu Jelene Avramović, 12-godišnjakinje iz Šćepanice, sela na obroncima planine Jadovnik u jugozapadnoj Srbiji.

Kao jedno od dvoje dece u celom regionu Jadovnika, Jelena je dve godine bila jedini učenik u područnoj – četvorogodišnjoj školi u Gornjim Stranjanima, udaljenoj sedam kilometara od njene kuće.

Pogledala mi je u dlan i rekla: Umrećeš ove nedelje!

Sreća joj se malo nasmešila kada je krenula u treći razred, jer joj se tad pridružilo i drugo dete – njen mlađi brat Goran, s kojim je dve godine delila razred, prenosi Al Jazeera.

“Tada je bilo lepo, imala sam s kime da se družim. Goran je bio prvi, a ja treći razred, onda ja četvrti, a on u drugi, a ustvari smo bili u istom razredu i imali istu učiteljicu”, priseća se Jelena.

[adsenseyu1]

Razred pun dece

Jelenin otac Blagoje kaže da na Jadovniku ima više divljih životinja nego ljudi, koje su često njegovoj deci bile jedini prijatelji. “Zna biti dana i dana da nikog na celom Jadovniku ne sretnete. Teško je decu odgajati u takvoj sredini”, žali se Blagoje.

Danas njegova ćerka živi u Brodarevu, gradiću ispod Jadovnika, u kojem je nastavila osnovnu školu, a budući da je skoro pa nemoguće da u jednom danu stigne od svoje kuće do škole na nastavu i potom se vrati.

Iako je srećna što je konačno došla u razred pun dece, u učionicu u kojoj se čuje graja, a deca se na velikom odmoru igraju sa decom, a ne sa kucama ili zamišljenim prijateljima, ona je ponovo usamljena.

Jelena od svoje 11. godine, odnosno od dana kada je krenula u peti razred osnovne škole, živi sama, kao podstanarka u jednoj sobici u Brodarevu, a za koju njeni roditelji mesečno plaćaju 30 evra plus račune za struju i vodu.

Stanodavac Simo Vranić, dok nas odvodi do Jelenine sobe, priča kako je ona verovatno najmlađi podstanar od Prijepolja do Užica, ali i – najmirniji.

“To se dete živo ne čuje. Zvali smo je da dođe kod nas, da se poigra sa našom unukom, da jede, ali nikad ne dođe. Čim se završi škola, ona uđe u sobu i više ne izlazi. Rekao sam joj da se uveče ne zaključava, jer ko zna šta se može desit, pa da možemo da joj pritrčimo”, priča Simo.

[adsenseyu1]

 Pre nego smo ušli, Jelena je raspremila sobu i naložila vatru. Na početku hladna sobica, ubrzo se ugrejala od vatre koja je bubnjala u maloj peći. Jelenina podstanarska soba skromno je nameštena stvarima koje joj je sa sela doneo otac.

Kauč, vitrinica za garderobu, sto sa stolicom, televizor i peć na drva – upotpunjuju enterijer u kojem Jelena provodi svoje detinstvo.

Planovi za budućnost

Ona nema kompjuter, tablet, Facebook profil, nema ni jednu jedinu igračku… Ali ni zbog toga se ne žali. “Imam televizor i nije mi dosadno. Kad ne gledam televizor, učim, čitam lektiru”, kaže tiho.

Iako joj je samo 12 godina, ova devojčica kaže da se ne plaši da spava sama u sobi, niti se žali na samoću. Ustvari, ona se ne žali ni na šta. Ni na to što se budi u hladnoj sobi, pa sama loži vatru, što se sama hrani, sama se brine za svoju garderobu, sama savladava teško školsko gradivo…

Pitamo je zna li da kuva, kako se hrani i snalazi za ogrev.

“Tata mi donese drva, donese mi lekove kad sam bolesna, nešto hrane, a uglavnom kupim sebi u gradu – nekad pitu, nekad kifle”, kaže i pokazuje vreće sa iscepanim drvima i dva sirupa na stolu.

Kaže da su njene drugarice bile iznenađene kad je rekla da sama živi, pa su u početku navraćale da vide njenu sobicu. “Došle su iz znatiželje, malo tu bile i otišle.” Stanodavac Simo dodaje kako njegovo dvorište oživi kada dođe Jelenin brat. “Kad je Goran tu, on samo tutnja dvorištem i sve je veselo”.

TATA SE OVOME NIJE NADAO: Evo šta je snimila kamera koja je bila u sobi njegovih beba bliznakinja! 

Po Jelenu vikendom dolazi otac i odvodi je kući u Šćepanicu. To su za za nju najsrećniji dani – jer ponovo bude s bratom i mamom, koja, kako kaže, po ceo dan radi na njivi i oko stoke.

Priseća se jednog vikenda kad nije mogla da ode kući jer su u školi nadoknađivali dane za praznike i počinje da plače – tiho i stidljivo. Ali, brzo obriše suze i priča o planovima za budućnost.

“Iduće godine će mi doći brat, jer i on kreće u peti razred pa mora ovde u školu”, kaže, dok joj smiješak titra na licu. Jelena planira nakon osnovne da upiše srednju školu u Užicu, a potom i fakultet.

Dok nas prati, kao što odrasli prate goste na vratima, i Jelena zastane na pragu, uhvati za kvaku na vratima i priča duže nego što je pričala dok smo sedeli.

Kaže da joj je želja da završi školu za učiteljicu, a onda se zaposliti u školi i to onoj koja ima razrede – pune dece, a onda zatvara vrata i vraća se u svoju podstanarsku sobicu.