OCA NEDAVNO SAHRANILI, MAJKA OSTALA BEZ POSLA: Dečaci se odrižu užine da bi BRATU (4) KUPILI MLEKO, sanjaju o toplom domu, najmlađi i o jednoj sasvim običnoj lopti!

dečak

Foto: printscreen/Fejsbuk

Frižider je odavno potpuno beskorisan, mašina za veš takođe, pa majka mora da pere veš na ruke

llija Kovačević (14) i njegova braća Dušan (16) (na fotografijama) i David (4) žive sa majkom i bolesnom bakom na brdu Zabučje u Užicu, u kući propalih zidova i šupljih plafona.

Ilija i Dušan u školu idu bez užine, sve ostave Davidu, da bar on ima šta da pojede.

Da nas dočeka izašao je pred kuću nekih 50-ak metara – u patikama – po snegu. “Zašto tako, umokrićeš noge” – prekorismo dečaka u crnini, a on oćuta, od stida, od čega bi drugo. A mi se ugrizosmo za jezik – setismo se da nema ni čizme, ni cipele, niti bilo šta drugo prikladnije za sneg.

Predstavi nam Ilija rođenog brata Dušana. I on u crnini. Dva dana pre našeg susreta sahranili su oca. Tu je i David, njihov četvorogodišnji polubrat. Sa starom, polomljenom igračkom u ruci, u odeći skupljenoj ko zna od koga i ko zna kad, trčkara oko naših nogu.

Ilija zatvori vrata, ali ona kriva, ne mogu da legnu na truli štok, pa se jasno vidi rupa dovoljno velika da im kroz nju u kuću prosvira vetar.

VIOLETI SE GUBI SVAKI TRAG U FRANKFURTU: Otišla da radi u kafiću, porodica je traži i plače 7 dana (FOTO)

– Majka ne radi nigde. Dok je otac bio živ, davao je kad je mogao. I tad je bilo mnogo teško. A kako će biti od sad kad ga više nema, ne smemo ni da razmišljamo. Imamo pomoć od užičkog Centra za socijalni rad i ono nešto malo od penzije pokojnog dede koju je baba nasledila, ali to je malo za sve nas – pričaju nam Dušan i Ilija, Natašini sinovi iz prvog braka.

Nataša objašnjava da ta pomoć Centra za socijalni rad iznosi 3.000 dinara i to na svaka tri meseca.

tuga

Foto: Printscreen/Fejsbuk

– Imala sam više, ali mi sada samo toliko pripada. Zato, objasnili su mi, što sam se odrekla očevine, zapravo mog dela kuće, u korist majke. A odrekla sam se jer nisam bila u mogućnosti da plaćam porez. Radila sam preko jedne agencije u marketu, ali su mi dali otkaz jer sam se povredila i nisam mogla na posao.

Na bolovanje i osiguranje nisam imala pravo. Moja majka primi 5.000 dinara mesečno, ostatak penzije joj odbijaju zbog kredita za spomenik koji smo podigli ocu – kaže Nataša Kovačević.

Otac njenog najmlađeg sina Davida, njen drugi muž, živi u Višegradu, 75 kilometara od Užica. Katkad, kad dođe da ga vidi, i on donese nešto novca i hrane.

Ova porodica živi u uslovima koji su daleko od onih u kojima bi deca trebalo da odrastaju.

– Preksinoć majci umalo luster nije pao na glavu. Pao je tik pored nje, žice više nisu izdržale. U kupatilo je jezivo ući, sve je propalo od vlage, pločice otpadaju. Bojler je mali, jedva da jedno može da se okupa, a kamoli sve četvoro. Pritom pokvaren kao i sve drugo u kući.

Frižider je odavno potpuno beskorisan, mašina za veš takođe, pa majka mora da pere veš na ruke. Već je polugodište a ja još nemam sve knjige, nedostaje mi školski pribor, računar je odavno neispravan. I zamrzivač je u kvaru, da bi ga otvorili moramo sekirom da obijamo led koji se hvata sa spoljne strane – nabraja Ilija.

On i Dušan, po ko zna koji put, krenuli su u školu bez novca za užinu. Ostavili su majci da Davidu kupi mleko i “smoki”.

– Za mleko za Davida mora da ima, a ako pretekne, dobiće i “smoki” – kaže ovaj prerano sazreli dečak.

Najveća Dušanova želja, otkriva nam ovaj dečak, jeste da osposobi potkrovlje za život.

NIKOLA KOJO: Bolje je biti građanin drugog reda u stranoj, nego građanin trećeg reda u sopstvenoj zemlji!

– Imamo veliko potkrovlje, ali nemamo novac da ga osposobimo da se u njemu stanuje. Kako gore živeti kad kroz lamperiju ispod krova prodire voda, kad su zidovi vlažni, kad vetar šiba sa svih strana. Sanjam dan kad ću se preseliti u renovirano potkrovlje, opremljeno nameštajem, ne mora novim, samo da nije pocepan i ubuđao – kaže Dušan.

Za odeću se ne žale. Kažu, imaju šta da obuku. Doduše, sve što nose na sebi nosio je neko pre njih.

David bi na jesen trebalo da krene u vrtić. Dok smo pričali sa njegovom majkom i polubraćom, on je terao po svome, tražio je da mu pošto-poto kupe “smoki”. I hteo je i on da doda šta želi, a ne može da ima.

dečak

Foto: printscreen/Fejsbuk

– Loptu, bicikl, automobil na baterije, bojice, sanke, kamion… – nabrajao je brojeći na prstiće.

Na kraju je dobio “smoki”, a njegova braća po komad pite od sinoć.

Ilija je tiho pričao i o još jednom velikom problemu, onom zbog koga hramlje na jednu nogu.

PREMINUO POZNATI SPORTSKI KOMENTATOR: Ostaće upamćen po prenosima velikih sportskih manifestacija

– Zbog problema sa kičmom, koji vučem od rođenja, 18. februara me čeka operacija. Lekari su rekli da ću morati da operišem i desnu nogu koja je 2,5 centimetara kraća od leve. Pitao sam majku kako da nađemo novac za put do Beograda, ali mi je rekla da to nije naš problem. A znam da nema novac – tužno će Ilija.

KAKO POMOĆI

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd.

(Dnevne.rs/Izvor: Kurir.rs, Blic.rs)