RATNI BUBNJEVI ODZVANJAJU: Ne zatvarajmo oči, ovo bez rata na BALKANU ne može da prođe

bubanj

Foto ilustracija: Dnevne.rs /reuters

E, pa evo nas ispred scene sa koje je konačno do plafona podignuta zavesa. I poslednje svetlo je upaljeno, nema više ni senki, sve je savršeno jasno. Drama sa više činova, napisana u Prizrenu 1878. godine, uoči Berlinskog kongresa, ulazi u krešendo poslednjeg čina; ostalo je samo da na kraju neko izađe (najverovatnije Edi Rama) i službeno proglasi veliku Albaniju. Praktično, ona postoji. Nemojmo da se lažemo i zatvaramo oči. To je tako, ko slavio ko žalio. Da li će se zvati sjedinjene albanske države, da se i na taj način dodvore Vašingtonu, ili kako već, potpuno je nevažno.

Podržani od strane velikih sila (koje su to radile i rade zarad sopstvenih interesa) konstantnim antisrpskim delovanjem satkanim od ubijanja, proterivanja i potkupljivanja, ohrabreni ogromnom, neko će reći i presudnom podrškom jugoslovenskih i srpskih komunista… Albanci su zaokružili svoj prirodni teritorij, veliku albansku državu u kojoj je više od 95 odsto Albanaca.

To je ostvarenje cilja Prizrenske lige, cilja na koju su im pravo i podršku dali jugoslovenski komunisti 1928. godine, na 4. kongresu održanom u Drezdenu, cilja sa kojim su, odavno je jasno, saglasne Engleska, Nemačka, Francuska i Amerika… Od “naših”: Hrvatska, Slovenija, Crna Gora, čak i Makedonija koja tek ovih dana shvata na kojim mestima joj puca kičma.

 

[adsenseyu4]

Može li udaranje pečata na stvaranje velike Albanije da prođe bez rata? Ne može. Čak ako svi gore nabrojani prijatelji i zaštitnici Albanaca donesu odluku da rata ne bude, on će, taj rat, buknuti u Makedoniji, a odatle se kao magla širiti na druge delove Balkana. Makedonci nemaju manevarski prostor, alternativno rešenje, njih će bliska budućnost gurnuti u ralje strašnog izbora; ili gubitak države u miru ili rat koji daje kakvu-takvu šansu da se država sačuva.

Srbija može da igra na suzdržanost i faktor vremena, jer Kosovo i Metohiju ionako ne kontroliše, ali će u slučaju sukoba izazovi biti toliko veliki (enklave, manastiri, sever Kosova, preševska dolina) da je iluzorno tipovati na posmatračku poziciju Beograda. Crna Gora članstvo u NATO vidi kao spas onog dela teritorije koji su Albanci već ucrtali u katastar svoje velike države. Bosna je konstantno natopljena kerozinom kojem je dovoljan i opušak pa da bukne kao 1992. godine.

Znam, sve ovo zvuči zastrašujuće, ali kome je, ako ćemo iskreno, ćutanje i mirno posmatranje širenja požara donelo dobro? Ako bi neko potražio utehu u tvrdnji da je Edi Rama zabave radi najavio ujedinjenje Kosova i Albanije, pitam: šta to nije ostvareno od onoga što su Albanci do sada najavljivali?

(Dnevne.rs/Balkanspress.com/Izvor:Ratko Dmitrović, Novosti)

 

[adsenseyu1]

[adsenseyu2]