NATAŠI IZ VLAJKOVCA SU REKLI DA JOJ JE SIN PREMINUO 3 DANA NAKON ROĐENJA: Brzo su posumnjali da ovo nije istina, a 24 godine kasnije pojavili su se tragovi da je beba oteta!

tuga

Foto: printscreen/Fejsbuk

Nataša Greonjanc iz sela Vlajkovac kod Vršca tvrdi da su joj marta 1993. godine oteli sina Marija.

Ona kaže da su joj saopštili da joj je sinčić Mario preminuo nakon samo tri dana života, međutim ona i suprug su ubrzo počeli da sumnjaju u tu priču i da veruju da je otet.

“Kada sam saznala da još jedno srce kuca ispod mog, mojoj sreći nije bilo kraja. Trudnoća mi je bila uredna, redovno kontrolisana, od početka do kraja moju trudnoću vodio je doktor koji je trebalo i da me porodi”, počinje svoju tešku životnu priču Nataša Greonjanc.

Mario se rodio u Vršcu 2. marta 1993. godine. Bio je tri dana u vršačkom porodilištu i nakon toga su ga poslali u Beograd, jer se navodno nagutao plodove vode.

NE MOGU DA SKOČIM MIRO, GORE MI NOGE: Dečakovi poslednji minuti lome dušu! Pavle stradao u zapaljenoj štali, otac ga našao u zgarištu!

“Poslat je za Beograd bez potpisa nas roditelja i bez pratnje. Rekli su da se nagutao plodove vode i da ide na kontrolu pluća. Meni nisu dozvolili da budem pored deteta, kroz prozor sam gledala dok su ga odvodili. Doktor koji mi je vodio trudnoću je napisao da je dete prebačeno u “Institut za majku i dete”, a posle toga se u dokumentaciji navodi da je dete prebačeno u “Institut za neonatologiju”. U Institut za majku i dete nikad nije stiglo, jer oni nemaju nikakve podatke o tome”, govori žena suznih očiju.

“Došla sam u bolnicu 1. marta 1993. sa blagim bolovima. U terminu porođaja suprug odlazi kod mog doktora i zove ga da prisustvuje porođaju, kako je ranije i bilo dogovoreno. On odbija iz nepoznatih razloga. Bila sam njegov pacijent kome je obećao da će biti na porođaju.Mario je pri rođenju zaplakao, prodisao i dat mi je u naručje. Porodio me je lekar koji nije vodio moju trudnoću i koga sam tada prvi put videla”, govori ona i dodaje:

– Dva dana sam dojila bebu, 2. i 3. marta, moj suprug i naši bližnji su je videli. Već 4. marta, u ranim jutarnjim časovima saopštavaju mi da dete mora za Beograd. Pitala sam zašto ga odvode, odgovorili su samo da se mali nagutao plodove vode prilikom rođenja i tvrdili da nije ništa opasno, da samo treba da mu pregledaju pluća. Na svako moje sledeće pitanje i molbu da krenem sa detetom nisam dobila odgovor, ni odobrenje. Gledala sam kroz prozor dok su ga odvodili. U tom momentu ni suprugu ni meni ne pada na pamet da se nama radi najstrašniji zločin na svetu.

Doktorka koja je bila u porodilištu, Nataši je 4. marta saopštila da je dete dobro i da je stiglo u Beograd, dok joj ista doktorka već sutradan 5. marta, saopštava najgoru moguću vest.

– Petog marta 1993. godine, dobijam informaciju da je dete preminulo dva sata nakon prijema u Institut u Beogradu. Tada padam u nesvest od bola i šoka. Istog dana su me bukvalno izbacili iz bolnice bez ikakve dokumentacije i pregleda.

Nakon nekoliko dana se vraćam u bolnicu sa obilnim krvarenjem. Saopštili su mi da sam i ja u kritičnom stanju jer je mogla da nastupi sepsa zbog ostatka posteljice – priča majka.

NA SAHRANI KRALJA NARODNE MUZIKE NEĆE BITI NI SVEŠTENIKA NI HODŽE: Ovo je razlog za to

“Nisu nam dali telo deteta, rekli su da je već sahranjeno. Kada sam nakon nekoliko nedelja malo došla k sebi i popričala sa suprugom, jer sam osećala da je naš sin Mario živ, krenuli smo po našu dokumentaciju u vezi deteta.

Sreli smo doktora koji je vodio trudnoću, ali je on odbio svaku komunikaciju, tada smo otišli kod lekara koji me je porodio – on nam saopštava da je cela arhiva izgorela. Više puta smo odlazili kako bi dobili izvod iz matične knjige rođenih, ali i kod matičara ostajemo bez dokumentacije”, očajna je Nataša.

Godine su prolazile, a Natašu nikada nije napustio osećaj da je Mario živ. Nakon emisija o krađi beba, kaže da počinje da pomišlja da je i sama žrtva takvog zločina.

“Nakon 24 godine moja porodica i ja krećemo u potragu za dokumentacijom. Dobijamo svu bolničku, navodno izgorelu arhivu, u kojoj vidim prvu sumnju, a to je da nam je dete preminulo dan nakon rođenja, 3. marta 1993. godine. Obraćamo se JKP i oni nam saopštavaju uz dokumentaciju, da muško dete rođeno 2. marta 1993. godine nikada nije sahranjeno na bilo kom beogradskom groblju”, nastavlja priču Nataša.

Mario nikada nije stigao u Institut za majku i dete, gde su Nataši rekli da su ga poslali. Putem mejla su im dostavili dokumentaciju gde se vidi da dete uopšte nije bilo kod njih.

“U dokumentaciji piše da je moje dete istovremeno bilo u Institutu za majku i dete i u Institutu za prevremeno rođenu decu u Beogradu. U otpusnoj listi koju dobijamo prvi put tek 2017. godine, doktor je napisao je da je moje dete preminulo u Institutu za majku i dete u Beogradu i da je mene pregledao i otpustio, što nije tačno. Od Instituta za neonatologiju dobijam otpusnu listu mog deteta, ne dobijajući papir koji je moje dete pratio od Vršca do Beograda. Uviđamo da su neka dokumenta falsifikovana, jer su bez pečata i faksimila doktora, kao i to da je na svim koja su pečatirana jedan isti pečat, a to je prijemna ambulanta”, govori nesrećna žena.

Natašu nikada nije napustio osećaj da je Mario živ, a ona i njen suprug su bili uporni i došli su do dokaza da je to zaista tako. Uzdaju se u državu i pravdu da će to i dokazati i da će nakon toliko vremena pogledati svog sina u oči.

– Posle 24 godine dobijam dokumentaciju iz Beograda da je njegov JMBG validan i da je naš sin živ. Verujemo da će država da bude uz nas. Poručujem svim majkama da nikada u životu ne odustanu od svog deteta. A osobe koje smatraju da su naša deca – njihova, treba da im kažu pravu istinu. Nisu ih nosile 9 meseci u stomaku i nisu osetili tu bol i tu ljubav koju samo majka može da oseti.

BIO JE LEGENDA JUGOSLAVIJE, KOŠARKAŠ ISPRED SVOG VREMENA: Optuživali ga da radi za CIA, odbio NBA i BOGATSTVO kojim su ga mamili!

Nataša smatra da je još kao trudnica bila tipovana i da je Mariju bila zapečaćena sudbina i pre nego što se rodio.

– Poručila bih tim zločincima koji su se poigrali sa Bogom i uzeli svetinju koju je Bog nama podario, da kažu istinu našem Mariju. Da on ima svoje roditelje i sestru, da ga se nikada nismo odrekli i da od njega odustati nećemo. Zamolila bih našu državu da stane iza nas koji smo žrtve i da te zločince najstrožije kazni, kao i njihove saučesnike. Smatram da sam još kao trudnica bila tipovana od te ruke koja je uzela moje dete. Meni ovih 25 godina niko ne može da nadoknadi, ali zato može da se sprovede zakon i pravda. Ne sme da se dozvoli da se ovo više ikada i ikome desi – kaže Nataša i dodaje:

– Imamo indicije gde je dete i niko nas neće zaustaviti da mu zakonskim putem vratimo identitet – zaključila je Nataša.

(Dnevne.rs/Kurir.rs/izvor: telegraf.rs, Jasmina Prošić)