ZORAN CVIJANOVIĆ BEZ DLAKE NA JEZIKU: Odmah bi potpisao da radim SAMO ZA JEDNU OSOBU

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Foto: Printscreen/youtube
Foto: Printscreen/youtube
To je odavno poznato za sve nas koji ga znamo. Ako imate sada da potpišem, odmah bih potpisao da radim samo za njega, kaže Zoran Cvijanović.

Ali ne samo zbog toga, već zbog sveukupnog ugođaja koji je on stvorio i zbog prijatnosti njegovog prisustva – kaže ovaj glumac koji igra u filmu „Stado“ , rediteljskom prvencu Nikole Koja, čija je premijera 23. novembra i dodaje da se po tome i slaže sa Natašom Ninković, koja je u jednoj emisiji izjavila da je Nikola Kojo „najbolji platiša“ i da može ona bi do kraja karijere radila kod njega. Zoran Cvijanović iza sebe ima više od četiri decenije glumačke karijere. I pored mnogo filmova, izdvaja „Stado“ i smatra da će on biti različit od svega što su on i Kojo do sada uradili.

– On se izdvaja ne samo zato što je to njegov rediteljski prvenac, već i zato što film stvarno ima neku njegovu auru, divnu emociju koja je u isto vreme i dirljiva i komična i od svih ljudi meni nekako najviše liči na njega.

Kakav je Kojo kao reditelj?

– Izvanredan. U fudbalu se dobije žuti karton za preteranu silu, a kod njega je ta preterana sila bila prirodna, tako da ne možete da se žalite. Stvarno je bio jako spreman za ovaj film. Tačno je znao šta hoće i ako je bilo nekih problema na setu ili u dogovorima, to je bilo isključivo zbog toga što se nismo razumeli šta je to što on vidi i zamišlja. Uglavnom smo u svakoj situaciji stigli do onoga što je on hteo.

Hoćete da kažete da je bio strog?

– Bio je jako strog, što apsolutno ne liči na njega. Ja izbegavam da to tako formulišem zato što to niko ne može da zamisli. Iznenadio nas je.

„Stado“, na neki način opisuje opšte stanje u društvu.

– To je upravo neka emocija saosećajnosti o kojoj sve vreme pričam i koju je Nikola na neki način inicirao, zaokružio svojom aurom. Ovaj film emituje snažnu dozu empatije i saosećajnosti i čini mi se da ljudi koji su ga gledali, a koji nisu iz našeg posla, bili su dirnuti. Jednostavno ih je podsetilo na njihov život.

Za „Blic“ ste već govorili o nepravdi koju je prema vama učinio nekadašnji prijatelj i poslovni partner. Dokle se stiglo sa tužbom?

– Ja sam na neki način zahvalan što ste o tome pisali. Ali, pustite da to ide nekim svojim tokovima. Ne gradi se dobar i bolji život iz komoditeta, nego se gradi iz muke i potrebe da bude pravde i nestane nepravde. Hajde da pustimo te kojima to pripada da probaju da se izbore za neko malo parče boljeg života.

Da li je vaša ćerka Milena uspela da upiše Berkli univerzitet u Bostonu?

– Ona je sada već druga godina i odličan je student. Ona je isti otac.

Ima li nade da se izvučemo iz blata u koje smo svi kolektivno upali?

– Ima, naravno. Iz jednog osnovnog razloga, a to je naš jezik i naša ogromna kultura. Jezik kao jedina mera stvari nam je najveća uzdanica. Ako je ovim jezikom govorio Tesla i ako je ovim jezikom pisao Andrić, njima je to bilo dovoljno da dobace dokle su dobacili. Ako je neko zabrinut neka se zamisli nad tom činjenicom, pa će sam sebi moći da odredi mesto. Ali ja sam najiskrenije ubeđen da ćemo mi pronaći bolji način da se organizujemo i da bolje živimo. A drugo uputstvo je da to apsolutno nikada nećemo uspeti ovako razjedinjeni, apatični, asocijalni. Jedini način je da pronađemo način da se ponovo međusobno poštujemo, da pogazimo predrasude koje imamo jedni prema drugima i da se zajednički udružimo i promenimo život koji živimo. Dužni smo to našoj deci, ali i našim precima.

(Dnevne.rs /Izvor:Dafina Dostanić,Blic.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone