VEROVALI ILI NE: Na Đurđevdan se u ovom srpskom manastiru desilo čudo veće nego na Ostrogu! (VIDEO) (FOTO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
ikona
Foto: telegraf
– Zahvaljujući vodi u okviru manastira, žena koja je imala ozbiljne probleme sa nogom, ozdravila je. I sam sam se nakon blažeg potresa mozga, umivao sa njom i bilo mi je bolje – otkriva starešina

Srbi danas slave Đurđevdan, jednu od najvećih srpskih slava u čast jednog od najvećih pravoslavnih svetaca. Malo ko, međutim, zna da je ovaj dan značajan i po tome što je davne 1932. godine kod crkve u Bavaništu prohodalo bolesno dete od osam godina. Dirnuti ovom pričom o kome je pisao i sam Nikolaj vladika Žički, i podstaknuti mnogim drugim čudesnim isceljenjima, koja su se odigrala tamo na današnji dan pre 84 godina, krenusmo put Bavaništa.

Posle svega 40 minuta vožnje, redakcija “Telegrafa” već je bila na ulazu u mesto Bavanište sa čije leve strane se nazirala šuma. Ne preterano duboka, ni gusta, ali dovoljna da sakrije manastir… Kasnije smo saznali da je, prema jednoj tvrdnji, po šumi balvana mesto i dobilo ime, a po drugoj, da je tamošnja crkva, umesto na betonskim temeljima, podignuta na balvanima.

Prođosmo kroz naselje i krenusmo jedinim putem ka šumi, odakle ne možete da ne dođete do ovog čudesnog mesta. Ili, kako meštani vole pre da kažu – čudotvornog! Pokucasmo na jedna vrata konaka na kojima nas posle samo nekoliko časaka dočeka sanjivi starešina i iguman manastira. Najpre zbunjen, jer se nismo najavili i nevoljan da sa nama razgovara, iguman u svojim četrdesetim, a lica i ruku kao u dvadesetim, ipak pristade da nam pokaže crkvu manastira i provede nas kroz imanje.

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

Siđosmo do, sa slika, prepoznatljive bele crkvice. Na centralnom mestu, vešto oslikana rukama dvojice braće blizanaca Grastića iz Kikinde, tamne unutrašnjosti, isuviše hladna iako u njoj dominiraju zlatna i crvena.

Foto: Telegraf

Nedeljom je ovde najveća gužva, bude čak i 20 do 30 vernika na službi. Međutim, ovim danima često budemo i sami. Retko radimo venčanja dok su krštenja nešto češća, ali da bi se neko iz Banata krstio ovde, mora da ima dozvolu svog sveštenika  – počinje priču iguman, inače rodom iz Banata.

On je, kaže, u manastiru od 1998. godine. Samo godinu dana kasnije nakon što je crkva proširena i pretvorena u manastir. Dok ga posmatramo kako se krije iza zidova, ne želeći da se slika, zamišljamo vernike zbijene u tako malom prostoru.

Foto: Telegraf

Pitamo ga za originalnu ploču otkrivenu nakon 1996. godine na kojoj i piše da je kapela posvećena Presvetoj Bogorodici, ali saznajemo da je neko od gostiju pre nekoliko godina ukrao taj zlatan komad, malo veći od šake, i do sada, verovatno, već pretopio.

Ubrzo se vraćamo napolje gde nas dočekuje uigran cvrkut ptica, kakav zaista možete čuti samo u šumi. Opijeni onim zelenilom, dok tako stojimo i udišemo vazduh, ugledasmo mali silaz na česmu sa strane crkve iz koga teče “lekovita” voda.

Foto: Telegraf

Zahvaljujući toj vodi, žena koja je imala ozbiljne probleme sa nogom, ozdravila je. I sam sam nakon blažeg potresa mozga, uzeo svako jutro da se umivam njom i ubrzo mi je bilo bolje – otkriva starešina i dodaje da je dobro piti je, umivati se njom i mazati je na obolelo mesto.

Nedugo potom, počeše da dolaze ljudi sa po nekoliko petolitarskih balona po tu istu vodu. Mlaz je slab, ali neprestano teče. Neko tu, neko na obližnjoj fontanici. Obe su ukrašene paricama, kako verovanja nalažu. I sami stadosmo u red da je probamo.

Foto: Telegraf

Au al’ je slatka ova voda – prokomentarisa jedan od dvojice kršnih ljudi koji su došli da je natoče.

Kao i svaki dobri domaćin, starešina nas pozva u trpezariju u konake na kafu, kolače i po koje, zaostalo od Uskrsa, osveštano jaje. Unutra već malo toplija atmosfera, iguman orniji za priču. Pokucasmo se sa njim, a on k’ o iz topa reče:

Prošle godine sam greškom pojeo pretprošlogodišnje osveštano jaje i nije mi bilo ništa!

Foto: Telegraf

U hranom zadojenoj i oslikanim zidinama trpezarije sakrivenoj atmosferi, saznasmo još štošta, pa i to da su monasi pre nego što je crkva pretvorena u manastir po grama okolnog drveća nalazili razne uvezane krpice i druge materijale sa kojima su lokalne vračare bajale tu, u blizini Vodice, kako drugačije zovu manastir Bavanište.

Konak je veliki, u svom sklopu ima i pekaru, koja više nije u upotrebi jer je bila planirana za 20 monaha, a sad ih je nekolicina. Ni vrata konaka nisu više otvorena za svakog.

– Imamo šest soba u konacima, ali na noćenje retko koga primamo, samo kad je po preporuci. Ne može da dođe bilo ko i plati smeštaj jer se jdne godine, gost napio i išarao zidove konaka – priča iguman i ubrzo nas prati do kapije:

– Nek’ vas Bog čuva. Svako dobro.

Foto: Telegraf

Odosmo sa mesta koje odiše takvom lepotom, a tako je blizu Beograda… Kao i sam manastir, ni njegova istorija nije ništa manje neobična…

Prema predanju, on postoji od 16. veka, kada ga je posle bune banatskih Srba, episkop vršački Teodor Nestorović podigao u šumi kako bi izbegao tursku odmazdu. Međutim, pošto je, iako dobro sakriven, spaljen zajedno sa selom od strane Turaka 1716, nije pouzdan datum njegovog nastanka, ali kako ga pominju i zapisi iz Pećke patrijaršije, veruje se da je tako bilo.

Ubrzo se narod vratio u to selo i obnovio svoja ognjišta, a sa njima su ga naselili i Dubrovčani, Gajčani, Dolovci, Kovinci, kao i narod iz Šumadije i sa Kosova. Oni zajedno podigoše crkvu na mestu današnjeg krsta, ali ni ona nije izdržala više od desetak godina pre nego što su je uništili Turci. Treći pokušaj je, nadamo se i poslednji, jer su uporni Bavaništanci sagradili novu crkvu koja je tamo i danas.

Manastir je podignut 1857. i prozvan Vodica. Iznad kapelice je bio podignut konak za narod koji je dolazio na Vodicu moleći se za duhovnu utehu i fizičko isceljenje.

Foto: Telegraf

Obnova manastira Bavanište, u narodu znanog i kao Namastir, završena je 2006. godine. Podignut je novi konak, a zbog velikog priliva naroda crkvi je dozidana priprata i proširen oltarski deo.

Pogledajte šta je naša kamera snimila na licu mesta:

(Slađana Vasić /Telegraf)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone