TUGA NA ZLATIBORU: Odoše moje grdosije POD NOŽ

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
stado
Foto: Novosti
Zlatiborac Ilija Ljubojević (70) rastao se od svoja četiri vola koje je neko iz obesti upucao sačmarom: Žao mi volova. Šta li je iksana naćeralo da sačmarom puca u stado?

SVAKOG poimence, po šari i „glasu“ znam. Kako i ne bih, čoveče!? Dečačić sam bio, pastir zlatiborski, spram njih ko šaka jada kad počesmo da drugujemo. Ma, više su grdosije mene čuvale no ja njih. Tako nam šezdeset leta promače i pravo da rečem, za drugo ti i ne znam. Vidi, tamo spram Čigote, sred Međeg dola: to su Boljec, Šaronja, Zlatko i Ćetko. Ono što je s njima bilo, bilo nije otkad je vrana pocrnjela! E zato mi danas četvorica pod nož idu…

Sred zelenog zlatiborskog beskraja, Ilija Ljubojević (70) gužva kapu. Na svojih sedamdeset dodaje još dve hiljade, kao svoje. Da sve bolje shvati.

– Žao mi volova. A tek ljudi! Šta je iksana naćeralo da sačmarom puca u krdo? Znam samo da je ‘vako bilo: neki je auto prošo putem, onda se čulo pet-šest pucnjeva. Viđeh volove kako trče ka čobanici od sačme ko rešeta pokidani. Boljec se prevrnu sa svojih tonu i kusur… – ne može Ilija čudu da se načudi. – Policija još nije našla krivca. Zađevica sa ljudima nemam, to mora biti neki p’jan i lud kad mi u volove puca. Policija traži ko je, ja ne znam. A volovi, ova četvorica, puni su sačme. Muče se. Pod nož, danas, i to ti je…

Svaki poimence od ovih Ilijinih, a 70 „simentalaca“ ima, poznaju gazdu.

– Kad auto upalim u Sirogojnu, oni razaznaju ovde u dolu, kilometrima daleko. Pa se raduju. Traže svoje, a ja im dam – govori Ilija.

I zlatiborski beskraj za sebe priča. Ilija sad svoje čobane ima. I u najmu 400 hektara pašnjaka! Sila je Ilija, kažu ljudi. Pun ko tuljak! Pa kad je tako i kad je lako, što svaki ne postane ja? To se Ilija pita.

Uzdiše, pukće, pa se smiri. Danas je takav dan. Seoba se sprema preko ovih brda, zimska. Ne znaju ni on, ni čobani njegovi, gde im je glava.

– Od aprila smo na pašnjacima, evo do sad, do mraza. E to je život. Pod vedrim nebom ti dani i noći prođu. Sad je vreme da se kreće nazad, u štale, u Sirogojno – komanduje gazda Ilija. – Svi kući, a Boljec, Šaronja, Zlatko i Ćetko, oni će na drugu stranu…

Prilazi Ilija grdosijama. Kaže dobrice su to. Ne zna što ih se ljudi ponekad plaše. Miluje svakog, nešto im priča. Kaže, bilo je da udari grom. Bilo je da se u potoku slome. Ali da u volove pucaju, to nikad nije. Oprašta se Ilija, odugovlači…

A seoba ne može da čeka, zazimilo. Sila se sa okolnih brda začas sjati u Međi do. Kao da se živo more sred Zlatibora uskomešalo. Ilija i njegovi čobani poteraše volove, poče sila da se povlači ka selu, kao oseka. I tako će šest sati šipčiti, preko brda i dolina do kuće…

Čitav sat je prošao kad nestaše iz vidokruga. Polje osta pusto i nemo. Na njemu samo Boljec, Šaronja, Zlatko i Ćetko ostaše da čekaju kraj. Neko će, po dogovoru, po njih doći. Biće i za Ilijin džep i za nečiji stomak. Uvek je isto sa dobrim životinjama.

TEŽE JE SA LjUDIMA

– Kad si ceo vek uz njih ko ja, zavoliš ih. Sa ljudima je drugačije. Neke još čestito nisi upozno, a eto te, već se upinješ samo da ih ne zamrziš. Tako ja o onome što mi je volove nagrdio. Tako da mislim, „mlogo je ljuckije“ – zvone Ilijine reči izgovorene na rastanku u Međem dolu, tu gde je bilo ono što bilo nije otkad je vrana pocrnjela.

(Dnevne.rs /Izvor:Nikola JANKOVIĆ,Novosti.rs)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone