SRBIJO, NJOME TREBA DA SE DIČIMO: Božić Bato, dovedi mi drugaricu!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
badnjak
Desetogodišnja Milica Đorđević, jedino srpsko dete u Prizrenu, Foto: Vladimir Lojnica
Ona ispisuje najlepšu božićnu priču… Desetogodišnja Milica Đorđević, jedino srpsko dete u Prizrenu i jedini đak u improvizovanoj školi u prostorijici u Hramu Svetog Đorđa, čije detinjstvo protiče u strahu…

“Ne smeš tamo, ne smeš ovo, nema, kupićemo drugi put”, tužne su reči uz koje odrasta ova devojčica, koja od Božić Bate ove godine neće tražiti ništa jer, kako kaže, ima sve – mamu, dedu, učitelja. A ipak, ako Bata već bude insistirao da mu kaže svoju želju, poželeće samo da u ovoj godini dobije bar jednu drugaricu ili druga kako bi i ona poput sve ostale dece mogla da se igra sa vršnjacima. Ova savesna, skromna i pametna devojčica živi svoje detinjstvo u surovim uslovima, u strahu i izolaciji, živeći život kakav njeni vršnjaci ne bi mogli čak ni da zamisle.

 

Ona, o čijem životu je prošle godine snimljen i dokumentarni film, ispričala je za “Alo!” koliko se raduje dok se priprema za Badnje veče i Božić, kako protiču njeni dani i da li joj nešto u životu nedostaje…

Božiću se raduje kao i sva druga deca

Božiću se raduje kao i sva druga deca, Foto: Promo

– Novu godinu sam proslavila skromno, sa mamom i dedom (tako zove svog komšiju Adema Mujovića, dobroćudnog starca koji već godinama bezrezervno pomaže njoj i njenoj mami Evici i čuva ih). Nije meni ta Nova godina nešto sad puno važna, ja se radujem Božiću i Badnjoj večeri. Tada ćemo da ukrasimo celu kuću Badnjacima, a ja ću da naduvam i balone. Od Božić Bate sam to i poželela, da se nas troje lepo okupimo i skromno i svečano proslavimo taj veliki praznik – priča Milica.

Na naše pitanje da li ipak ima još neku želju i nešto što bi volela da joj se desi u narednoj godini, a šta bi došapnula Božić Bati, ona opet skromno odgovara:

Jedini prijatelji  mama Evica  i deda Adem

Jedini prijatelji mama Evica i deda Adem, Foto: Vladimir Lojnica

– Ne treba meni ništa posebno, navikla sam ovako da živim i srećna sam, ali eto, želja mi je da imam drugaricu ili druga, nekog mojih godina, da se igramo. Nije da ja nemam drugare, samo nemam vršanjake. Deda Adem mi je baš dobar drug, kad idem u Bogosloviju, družim se i sa monasima u Svetim Arhangelima.

Kada je slava, dođu kod nas deca iz Gračanice, tada se sa njima igram i baš mi bude lepo, ali to se retko dešava – iskreno, kako to samo dete ume, priča nam Milica, koja je odlična učenica. Ona je sada u četvrtom razredu, još ovu godinu će moći da ide u svoju dosadašnju školu, u kojoj je i najbolji i najgori đak, školu u kojoj ima jedna klupa, jedna stolica…

Grad u kojem je ostalo samo  tridesetak Srba: Prizren

Grad u kojem je ostalo samo tridesetak Srba: Prizren , Foto: Promo

– Onda ne znam šta ću, u peti razred ovde ne mogu, nema nastavnika, ali znam da bih volela da ostanem u Prizrenu. Volim svoju školu. Deda i mama me vode svakog jutra u sedam, onda posle časova, oko podne, dolaze po mene. Ponekad svratimo u park i tu se igram. Onda odem u crkvu na liturgiju ili da se pričestim, pomažem mami šta joj treba po kući, učim, igram se sa dekom i spavam, eto, takav je moj dan. Znam da moji vršnjaci žive potpuno drugačije, da više izlaze da se druže, ali ja se ne žalim, meni je mnogo lepo, ja sam hrabra i mogu sve da izdržim – priča naša mala sagovornica.

Ovde su nam grobovi, ostaćemo!

Miličina mama Evica nam kaže da u Prizrenu sada živi jedva tridesetak Srba, da je život surov, ali da ne planira da napusti to mesto. – Bila sam svedok kada su Albanci ovde palili crkve, maltretirali ljude. Gledala sam kako pale, ali nisam htela da odem. Ovde sam rođena, ovde je rođena Milica, ovde su grobovi mojih roditelja. Nemam posao, živimo teško, ali se nadam da će se jednog dana Srbi vratiti i da ću se zaposliti. Deda, kako ga zove moja ćerka Milica, čika Adam Mujović, koji je skoro napunio 85 godina, nesebično nam pomaže, ne znam šta bih bez njega, on nas čuva i štiti. Nikuda ne mrdamo bez njega – priča Evica, koja je preponosna na svoju ćerku. – Godine samoće, izolacije, straha i uspavljivanja uz sveću iza metalnih rešetaka na prozorima i ulaznim vratima stana učinile su da odraste pre vremena i ona je sada divna i hrabra devojčica koja se ni na šta ne žali – kaže Evica, dodajući da i ona i Milica veruju u bolje sutra.

(Jelena Đondović /Alo)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone