‘JA KAPITALISTA, U MENI SOCIJALISTA': Radniku koji dobije treću bebu daje još 200 evra mesečno, a duplo više za svaku četvrtu prinovu (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
preduzetnik
Nebojša Matić, vlasnik „Mikroelektronike“ dobrom poslovnom filozofijom došao do uspeha: Kod nas radno vreme nije najbitnije, već je najvažnije da uradiš svoj posao na vreme

NIJE tipičan srpski privrednik. Ne kuka ni na državu, ni na radnike. Nije mogao da bira gde će se roditi, ali je u sredini u kojoj živi uspeo da pokrene ozbiljan biznis, od kojeg danas živi njegova i još oko 70 porodica. Sa diplomom Elektrotehničkog fakulteta, krenuo je iz garaže svog oca u Lajkovcu, a stigao do moderne zgrade na Batajničkom drumu u Zemunu. S druge strane, saradnike je sam izabrao i na njih nema ama baš nikakvu primedbu. Nebojša Matić (46), vlasnik je firme “Mikroelektronika”, koja se bavi razvojnim sistemima i kompajlerima. I jedno i drugo su alati za mikrokontrolere. To je mozak svakog uređaja.

– To je ono malo crno, čija funkcija zavisi od toga kako ste ga isprogramirali – priča naš domaćin. – On može da bude upotrebljen i u klima-uređaju, i u kameri, i u mobilnom telefonu. Volim da kažem da mi, u stvari prodajemo vreme i pravimo inženjere. Proizvode prodajemo u 130 država, a sarađujemo sa 56 distributera.

Zgrada na Batajničkom drumu veoma je važna za ovu firmu. Ona ne svedoči samo o razvoju i napretku, već i o neobičnom postupku vlasnika. Za mašinama za polaganje komponenata i lemljenje, koje su poslednja reč tehnologije danas ne stoje samo inženjeri, već i jedan gipsar. Osmorica majstora koji su gradili fabriku na useljenju su dobili posao.

DžEPARAC NIJE ZA DžSvojoj ćerki jedinici Nebojša je već usadio preduzetnički duh. Džeparac ne može da se dobije za džabe. I on mora da se zaradi. – Tražila je nedavno 200 dinara i ja sam joj rekao da će dobiti, ako počisti terasu ispred firme – priča Matić. – Kada je završila, zaključila je da je 200 dinara malo za kvadrate koje je počistila.

– Oni su iskoristili svoju šansu. Ako si ti dobar gipsar, nema šta ne znaš da radiš. Ali, ako si inženjer, ne mora da znači da ćeš biti dobar za mašinom – smatra Matić. – Meni ovde trebaju spretni ljudi. Da bih procenio da li je neko dobar za našu firmu, pričam sa njim do besvesti.

Matić ovih dana pravi selekciju novih kandidata za posao. Do kraja godine, zaposliće tridesetak radnika. Pokazuje biografiju jednog od potencijalnih saradnika. Otkucao je svoj život na tri stranice, ubacio slike porodice, prijatelja, kućnog ljubimca… Takav si-vi ne preporučuje nijedan savetnik za zapošljavanje, ali ova biografija Matiću mnogo govori.

– Volim kada vidim da čoveka nešto pokreće u životu. Da ima motiv da radi i da stvara – kaže naš domaćin. – Tražimo lepo vaspitanog i karakternog čoveka.

On će raditi odgovorno bez obzira na sve. Kod nas radno vreme nije bitno, već je važno da uradiš svoj posao na vreme. I da daš svoj maksimum. Dozvoljavamo ljudima da se dodatno obrazuju u oblasti u kojoj nisu stigli. Moraš pustiti ljude da se razviju. Svi smo mi kao lale, zatvoreni, dok se ne stvore uslovi da se “rascvetamo”. U 99 odsto slučajeva se sam bolje razvije, nego da si ga ti stalno usmeravao. Čovek koji je godinama radio u štampariji, postao je vrhunski programer. On je čitao knjige koje smo objavljivali i iz njih je naučio “zanat”. U jednom trenutku sam shvatio da je on dovoljno savladao ovu tematiku i da će nam biti od velike koristi.

NE ZANIMAJU ME SKUPA KOLA– Moja plata je 1.000 evra. Ne mešam svoju zaradu i firmine pare – kaže Matić. – Ne trošim novac na jahte i skupe automobile, jer mi to ne treba. Pre bih kupio novu mašinu, nego auto od 50.000 ili 100.000 evra. Smatram da je 15.000 evra gornja granica sume koju bih izdvojio za kola.

Matić ističe i posebno pravilo koje se poštuje u njegovom timu. Niko ne može da ostane u firmi, ako ga ne prihvate kolege sa kojima bi trebalo da radi. Oni procenjuju ko će doprineti da njihovi zajednički rezultati budu bolji. Na drugoj strani, ni direktor ne može da da otkaz nekom koga kolege smatraju dobrom karikom u proizvodnom lancu.

Zaposlenima je na raspolaganju i sto za pingpong

– Nisam tipičan kapitalista, već sam po ubeđenju socijalista – kroz široki osmeh priča Matić. – Smatram da je dužnost svakog čoveka koji vodi firmu, da je ustroji da bude onakva u kakvoj bi voleo da radi njegovo dete. Sutra, kada bi sva preduzeća u Srbiji bila kao naše, meni bi bilo nevažno gde će moja ćerka raditi. Radnik ima veliki značaj za firmu, jer i to kako izgleda i koliko računa vodi o sebi, ima uticaj i na krajnji proizvod.

Da odnosi u ovoj kompaniji nisu strogo formalni, na svakom koraku svedoče i osmesi i postupci zaposlenih. Opuštena atmosfera, restoran, sale za sastanke, a ponajviše teretana i prostor za stoni tenis odaju utisak mesta na koje zaposleni svakog jutra dolaze bez glavobolje. Ne da bi odradili još jedan radni dan, već da bi doprineli da se njihov zajednički posao obavi na najbolji način.

– Nije meni cilj da ti umreš radeći danas. Ne treba da se slomiš. Radićeš i sutra i narednih pet i deset godina – objašnjava Matić svoju poslovnu filozofiju. – Nama ne treba bistar i pametan čovek, čiji rezultat rada ne može da se proda. Neka budemo i glupi, ali da znamo da prodamo ono što smo stvorili. Kada bi nam neko platio, napravili bismo i spejs šatl. Nismo spremni, ali bismo naučili i to da uradimo. Mnogo cenim ove ljude, jer sam svestan koliko je svako od njih značajan za kompaniju.

Prosečna plata u “Mikroelektronici” je oko 600 evra. Matić se nada da će sledeće godine, kada isplati još nekoliko rata kredita za nove mašine, biti prostora i za povišicu. Ono što je za većinu radnika u Srbiji samo san, 13. plata, ovde je redovna pojava. Ovaj poslodavac, za razliku od drugih, koji već na razgovoru za posao odbijaju one koji planiraju da zasnuju porodicu, podržava i podstiče proširenje familije. Obećao je da će svakom radniku koji dobije treću bebu davati po 200 evra mesečno, a po 400 evra za svaku četvrtu prinovu. Do sada ovu privilegiju niko nije iskoristio. Ali, jedini razlog je što je tim još mlad. Trenutno većina saradnika “ljulja” između jedne i dve kolevke.

– Veliko je pitanje čime nekog pokrenuti, ako mu ne treba ništa? Ako živi kod mame i tate, dobije 50-60 evra džeparca, ima obezbeđenu hranu – kaže Matić. – On nema motiv da radi. Zato ja ove moje “mučim” da stvaraju porodicu. Kad se venčaju, dolazi jedno, drugo dete. Tako se postaje čovek.

PECANjE ZA RAZMIŠLjANjE

Matić se diči svojom kompanijom i radnicima, ali je jednako ponosan i zbog svog hobija. Pokazuje tek uramljenu fotografiju naslovne strane ribolovačkog časopisa, na kom je uslikan sa svojim trofejom – velikom babuškom.

– Vreme provedeno na pecanju je najkorisnije za razmišljanje – tvrdi vlasnik “Mikroelektronike”. – Strastveni sam ribolovac. Priča o ribolovu je priča o karakteru. Riba “radi” i u decembru, ali tada nema pecaroša na Kolubari. Ja sam skoro jedini koji u to vreme peca i noću. Zašto? Pa, drugima je hladno. E, pa kad bude gužva na Kolubari u 10 uveče u decembru, onda će Srbiji biti bolje. Nedostaje nam strasti i u poslu i u životu.

(Novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone