ISPOVEST SAŠE LAZIĆA: Život TRANS osobe u Srbiji

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
trans
Foto: privatna arhiva
Trans osobe u Srbiji, a to su ljudi čiji se rodni identitet razlikuje od pola pripisanog po rođenju, bilo da su prilagodile pol ili su u procesu prilagođavanja pola – susreću se s velikim problemima – onaj osnovni je da ih društvo ne prihvata, a najplastičniji primer je – lična karta. Naime, gde god treba da je pokažu – fotografija i podaci u njoj ne odgovaraju njihovom izgledu. Ovaj problem rešile su mnoge zapadne zemlje i omogućile tim osobama da imaju ista prava kao i ostali, a u Srbiji se na to još čeka.

Irena, devojka kojoj je po rođenju pripisan muški pol, ispričala je svoju potresnu ispovest i opisala sa čim se sve susrela do sada.

– Kao mala, nisam znala da sam drugačija, mislila sam da je igranje lutkicama i sa devojčicama uobičajena stvar. Svest o mom rodnom identitetu javila se tokom puberteta ili nešto pre njega, i zbog toga sam bila povučena i stidljiva, a kasnije se to pretvorilo u strah od ljudi, otvorenog prostora… I u takvoj situaciji, osetila sam se kao da sam sama na planeti sa svojim osobinama i problemima, bez podrške okruženja – počinje Irena svoju ispovest,.

Ono što kaže da joj je pomoglo bio je upravo jedan novinski tekst:

– Naišla sam na tekst u tadašnjoj „Ilustrovanoj politici“ o operaciji prilagođavanja pola i tome kako je „jedan Sremac postao Sremica“ i znala da je to odgovor na moja pitanja i da je to upravo ono što i ja osećam. Taj tekst i još poneki slični načini izveštavanja predstavljali su svetlo u totalnom mraku.

– Otac mi je preminuo dok sam bila u pubertetu i sa njim nikada nisam razgovarala o tome. Majka je na početku bila protiv, ali je s vremenom shvatila da je to put ka mom potpunom ličnom ostvarenju –  kaže Irena.

Dodaje da postoje i oni koji joj se i dalje obraćaju u muškom rodu.

– Ima onih koji mi se više ne javljaju na ulici, ogovaraju iza leđa, misle da je sve to samo moj hir i da mi to nije trebalo, govore da nisam normalna. Ne postoji prihvatanje niti volja da se malo otvore, saznaju nešto o ovom temi, i možda dovedu svoj stav u pitanje, mislim da to ne žele – iskrena je Irena.

Slično iskustvo ima i Saša Lazić, trans aktivista i član pravnog tima Gayten-LGBT. Saša je trans osoba u procesu tranzicije i kaže da se oduvek osećao drugačije, još dok je bio vrlo mali znao je da je dečak.

– Detinjstvo do polaska u školu je bilo okej. Najčešće sam odbijao da nosim odeću koja se smatra ženskom i najviše vremena provodio napolju sa drugom decom. Voleo sam sport, bilo šta s loptom, obožavao životinje, i nisam imao poteškoća u druženju sa drugom decom – objašnjava on.

Stvari su se malo promenile kad je krenuo u školu.

– Bilo je drugačije, ali ipak ublaženo činjenicom da sam došao u novu sredinu gde me niko nije znao – deci je ponekad bilo čudno što se stalno oblačim „kao muško“, a bilo je i neprijatnih komentara i pitanja – tvrdi.

Najteži period odrastanja za Sašu bio je pubertet zbog promena koje sa sobom nosi, ali on je, na sreću, imao majku koja je sa razumevanjem i ljubavlju prišla čitavoj stvari: „

– Krenule su da mi se dešavaju telesne promene koje nisam osećao kao svoje, bio sam jako uznemiren. Mama je pokušala sa mnom da razgovara o tome jednom prilikom pošto je videla da plačem dok gledam dokumentarac o trans muškarcima, ali ja sam tada odbio. Taj razgovor se desio kasnije, sa mojih 15 godina i podržala me je, tako da mislim da je trebalo ranije da razgovaram sa njom jer bi se i operacija desila pre.“

– Sa 15 godina sam počeo da živim kao muškarac, odnosno prošao kroz tzv. društvenu tranziciju. Za započinjanje procesa usklađivanja tela s rodom, odnosno medicinsku tranziciju, morao sam da sačekam da napunim 18 godina, kada sam počeo sa hormonskom terapijom i stekao uslove da prođem kroz operaciju.

– Kad je reč o pravu na promenu dokumenata, smatram da ga ne bi trebalo uslovljavati bilo kakvim medicinskim procedurama, pa ni psihijatrijskom procenom i mišljenjem. Izvesno je da će u narednim godinama trans identiteti biti u potpunosti depatologizovani i izbačeni kao psihijatrijska dijagnoza.

Zakon još nije usvojen, a rešio bi mnoge probleme trans osoba

Iako u Srbiji ne postoje jasni zakoni i propisi koji bi na adekvatan način regulisali položaj trans osoba, Vlada Republike Srbije je usvojila Akcioni plan za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije za period od 2014. do 2018. godine, u kome je izrada Nacrta zakona o rodnom identitetu predviđena kao jedna od posebnih mera u odnosu na LGBT populaciju.

Organizacija Gayten-LGBT zalaže se za usvajanje Zakona o rodnom identitetu koji bi trans osobama omogućio promenu podataka u dokumentima odmah po utvrđivanju trans identiteta, a ne tek nakon hormonskog tretmana i izvršenih operacija prilagođavanja pola.

Pored toga, Zakon o rodnom identitetu zaštitio bi prava u drugim oblastima života i osigurao primenu člana 54a Krivičnog zakonika koji zločin iz mržnje tretira kao posebnu otežavajuću okolnost u odmeravanju kazne.

– Inicijative kao što je Zakon o rodnom identitetu su po mom mišljenju od životne važnosti za trans osobe, jer nam olakšavaju funkcionisanje u svim sferama života, i zato ga treba što pre doneti. Meni je tokom procesa tranzicije vrlo bitna bila i trans grupa samopomoći organizovana u prostorijama Gayten-LGBT, i takve stvari su ono što trans osobama treba.

– Važno je da što više običnih ljudi istupi i pruži podršku, kao i da se organizuju razgovori u manjim mestima, s ciljem obrazovanja ljudi i menjanja negativnih stavova javnosti prema LGBTIQ osobama – kaže Irena.

(Dnevne.rs/Telegraf.rs /Izvor: transserbia.org)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*