HEROJI SA KOŠARA: Na današnji dan počela bitka 200 srpskih junaka protiv nekoliko hiljada šiptara i NATO avijacije (FOTO) (VIDEO)

vojnici
Foto: printscreen/youtube
Pre 18 godina snage OVK, albanske vojske i NATO-a napale su rejon karaule Košare na jugoslovensko-albanskoj granici. Napad je bio silovit, iznenadio je Vojsku Jugoslavije, OVK je zauzela karaulu, ali nije uspela dublje da prodre na Kosovo i Metohiju, što je bio osnovni cilj napada. Vojska Jugoslavije imala je 108 poginulih, a OVK više od 200.

Par hiljada pripadnika OVK uz podršku albanske artiljerije, NATO avijacije i instruktora napalo je rejon karaule Košare na frontu širine nekoliko kilometara rano ujutro 9. aprila 1999. godine.

Do 9. aprila NATO nije gađao Košare, ali jeste druge položaje na jugoslovensko-albanskoj granici. Karaula je locirana na obroncima Prokletija, nedaleko od Đakovice i Dečana.

U tom trenutku na frontu je bilo nešto više od 100 pripadnika graničnih jedinica Vojske Jugoslavije. Zbog žestokih napada iz vazduha, ali i diverzija OVK veća pomoć nije mogla odmah da stigne.

 

Procena vojnog vrha bila je da će kopneni napad najverovatnije krenuti iz Makedonije gde se već nalazilo oko 16.000 vojnika NATO-a, a pretpostavke da će glavni napad ići preko Košara nije bilo.

Taj deo teritorije bio je u zoni odgovornosti 125. motorizovane brigade koja je reorganizovala svoje jedinice, borila se sa teroristima OVK u Metohiji i stalno bila na udaru NATO-a, tako da od početka rata do 9. aprila nije uspela da se u potpunosti pripremi za zaustavljanje napada na Košarama.

Drugog dana bitke, OVK je zauzela karaulu Košare što su objavili svetski mediji. Međutim, to nije bilo veliki uspeh jer je sama karaula okružena brdima i veoma nepovoljna za odbranu.

Sam objekat bio je vrlo luksuzan za vojne prilike i napravljen je u vreme JNA, na mestu dobro vidljivom iz Albanije, kako bi se demonstrirao visok standard socijalističke Jugoslavije.

Posle pada karaule, stiglo je pojačanje od više stotina pripadnika Vojske Jugoslavije iz pešadijskih i specijalnih jedinica, tako da je linija fronta stabilizovana 19. aprila i nije bilo većih pomeranja do kraja rata.

Prisluškivanjem radio veza Vojska Jugoslavije je ustanovila da su artiljeriju i minobacače, veoma precizno navodili ljudi koji su govorili italijanski i francuski. Izviđači su na neprijateljskim uniformama viđali italijanske, francuske, turske, britanske i oznake Armije BiH sa ljiljanima.

Na vrhuncu borbi Vojska Jugoslavije imala je oko 1.200 vojnika, a OVK, sa dobrovoljcima i albanskim jedinicama pet do šest hiljada. Snage OVK su ratovale u smenama, dok za VJ nije bilo odmora.

Velika koncentracija snaga na Košarama koštala je OVK napuštanja mnogih položaja, jer je utvrđeno da su mnogo delovi granice sa albanske strane bili gotovo bez ikakve odbrane.

Vojska Jugoslavije nije mogla da koncentriše veće snage zbog 24-časovnog prisustva NATO avijacije, ali i veoma nepristupačnog terena. Osim pešadijskog naoružanja VJ je koristila minobacače i haubice svih kalibara, kao i lansere raketa „Oganj“ i „Orkan“.

vojnici
Foto: Printcreeen/youtube/RTS emisija Dozvolite – Zvanični kanal

Komandni kadar VJ je i pored iznenadnog napada vrlo brzo razradio odbranu fronta, jer su to bili školovani oficiri. Većina vojnika je bila već po godinu dana u uniformi i bili su dobro uvežbani za borbu na frontu.

Sve to, pa i svest da ukoliko padne linija fronta na Košarama, kreću mnogo ozbiljniji sukobi sa OVK i NATO, sa neizvesnim krajem, držalo je moral na visokom nivou.

Sa druge strane i pored velike stručne pomoći NATO oficira, OVK je do tada napadala vojsku i policiju iz zaseda, nije imala ozbiljniju vojnu obuku za frontalno ratovanje – što se i videlo tokom cele bitke.

U napade se uključila i albanska vojska, prvo artiljerijom, a zatim i sa desetak tenkova, ali to nije bitnije uticalo na moral OVK.

Vojska Jugoslavije je često išla u napade po ledenoj kiši, mrazu, magli i snegu dubine jedan metar i branila svaki položaj do poslednjeg trenutka- što je dodatno uticalo na pad morala kod neprijatelja.

Zanimljivo je i da je jugoslovenske strane granice teren bio teško prohodan i za ljude, ali je VJ uspela da u jednom trenutku u borbu na frontu ubaci dva tenka T-55.

 

Njihovo pojavljivanje nije imalo realan značaj, ali je izazvao paniku i strah u redovima OVK.

Cilj napadača, OVK, NATO-a i albanske vojske bio je da se prodre u Metohiju i da se snage Vojske Jugoslavije, do tada maskirane i dobro sakrivene, nateraju na otvorenu borbu u kojoj bi do izražaja došla tehnološka prednost NATO avijacije.

Agresor je uspeo da zauzme svega teritoriju SRJ četiri kilometra u širinu i u dubinu par stotina do hiljadu metara.

Romi kao Navaho Indijanci

Tokom krvavih borbi na Košarama bilo je i mnogih bizarnih scena, u koje je teško poverovati. Dešavalo se da ljudi sa obe linije fronta zbog guste magle zalutaju u neprijateljske rovove i vrate su us sopstvene, a da ih niko ne primeti.

Pripadnicima VJ koji su se grejali pored vatre jednom prilikom je prišao čovek u vojnoj uniformi, seo pored njih i kada su ga posle nekoliko minuta pitali iz koje jedinice on je odgovorio na albanskom.

Taj pripadnik OVK je zarobljen, a utvrđeno je da se posle jednog od napada dugo skrivao u žbunju, ali je izašao kada je video vatru i ljude.

vojska
Foto: printscreen/youtube

Dvojica pripadnika Vojske Jugoslavije su po magli uspeli da ušetaju u neprijateljski rov, „zarobili“ teški protivavionski mitraljez i bezbedno ga doneli u svoj rov.

Zbog stalnog prisluškivanja jedan rezervni oficir VJ se prisetio američkih Navaho Indijanaca iz Drugog svetskog rata, i angažovao dvojicu Roma, pripadnika VJ, koji su na svom jeziku radio vezom navodili jugoslovensku artiljeriju i minobacače.

Do kraja rata NATO i OVK nisu uspeli da shvate o čemu se radi, jer nisu razumeli romski jezik.

Bitka pre bitke

Rat je na karauli Košare počeo mnogo pre 9. aprila 1999. godine, tačnije u martu 1998. godine kada su i počeli sukobi na Kosovu.

Iako je rejon karaule bio gotovo nenaseljen, u okolini su se nalazila etnički čista albanska sela, sa velikim brojem pripadnika OVK u njima.

Sama karaula udaljena nekoliko stotina metara od granične linije na vidnom mestu, bila je laka meta i često se dešavalo da teroristi sa granične linije ispale rafal na karaulu i pobegnu.

Česte su bile i zasede u kojima je stradalo nekoliko pripadnika VJ, a gotovo svakodnevna pojava pokušaja prenošenja manje ili veće količine oružja i municije iz Albanije na Kosovo i Metohiju.

Glavninu graničnih jedinica činili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka koji su služili vojsku od marta 1998. godine i imali su uglavnom po 19 ili 20 godina.

 

Dobrovoljci sa svih strana

U Bici za Košare u redovima Vojske Jugoslavije borio se veliki broj dobrovoljaca iz zemlje i inostranstva. Osim Rusa – Kozaka iz padobranskih jedinica, u redovima dobrovoljaca bili su ljudi iz drugih evropskih zemalja.

Takozvani „internacionalni odred“ od tridesetak ljudi činili su ljudi iz zapadnog dela Ukrajine, Finske, Švedske, Danske, Holandije i po jedan Škot i Irac iz Velike Britanije.

Njihovi motivi za ratovanje na strani Jugoslavije bili su avanturizam, antiamerička osećanja, ali i želja za ratnim iskustvom. Njihova plata bila je simbolična, odnosna ista kao za redovne vojnike.

Pri dolasku na front, strani dobrovoljci tražili da im se izda sertifikat da su učestvovali u borbama oko Košara, jer su sa takvom potvrdom mogli da dobiju 50 odsto veću mesečnu platu na ratištima širom sveta.

Snage Vojske Jugoslavije u bici na Košarama 1999. godine činili su delovi 125. motorizovane brigade, 53. granični bataljon, vojna policija iz Beogradskog i Kragujevačkog korupusa, delovi 63. padobranske i 72. specijalne brigade i manjim delom dobrovoljci iz zemlje i inostranstva

Komandant svih jedinica VJ na Košarama bio je potpukovnik Ljubinko Đurković, a njegovi pretpostavljeni pukovnik Dragan Živanović i general major Vladimir Lazarević.

rat
Foto: Tanjug

U ovoj bici, sukobljene strane nisu kršile pravila i običaje ratovanja. Formalno, to je bila kopnena agresija iz Albanije na SRJ.

Poginulo je 108 pripadnika vojske i dobrovoljaca, a tela nekoliko vojnika nikada nisu izvučena sa granice.

Danas se na području karaule Košare nalazi oko 150 grobnica, poginulih pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, ali se procenjuje da je još nekoliko desetina ljudi iz redova OVK sahranjeno u Albaniji.

Bitka za Košare je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije na osnovu Kumanovskog sporazuma sa snagama KFOR-a povukla sa Košara. Povlačenje je za razliku od drugih delova Kosova, proteklo bez ikakvih incidenata, a neprijatelji su jedni druge mirno posmatrali.

Tekst je nastao na osnovu svedočenja učesnika Bitke za Košare u emisiji „Dozvolite…“ 2014. i 2016. godine.

 

(Dnevne.rs/Izvor:Balkanspress.com)

 

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*