HEROJ SA KOŠARA TIBOR CERNA: Rekao “Za ovu zemlju vredi poginuti”, trenutak kasnije svesno dao svoj život za otadžbinu

Košare
Foto: Fejsbuk
Darko Nikolić na svom Fejsbuk profilu podelio je priču o jednom mladiću koji je stradao 1999. godine na Košarama.

Priču možete da pročitate u nastavku teksta.

– Čuli ste za pakao Košara, najveću bitku tokom bombardovanja Srbije 1999. Ali, ovu priču niste čuli. Nećete je pročitati na nekom drugom mestu na internetu, jer… na internetu nema baš svega. Zato se i nalazi pred vama. Da ne zaboravimo. I nešto naučimo.

Ne, nije to priča o veličanju srpstva, jer je njen junak Tibor Cerna, već o ljubavi prema zemlji. A priča ide ovako.
Više hiljada neprijateljskih vojnika, za koje su u našoj vojsci utvrdili da su pripadali tzv. Oslobodilačkoj vojsci Kosova, ali uz podršku specijalnih snaga NATO alijanse, nalaze se sa jedne strane ove priče. Oni su, uz podršku artiljerije albanske vojske, počeli 9. aprila 1999. napad na reon granične karaule Košare, ne bi li probojem otvorili put za kopnenu invaziju. Takav prodor u srce naše južne pokrajine imao bi strašne posledice po srpsku vojsku jer bi se neprijatelj kao klin zabio u sredinu teritorije, a nesmetanim dovođenjem pojačanja mogao da deluje dalje kako mu volja. Košare, zato, nisu smele da padnu.

 

Tačnije, sama zgrada, ta karaula, nije toliko ključna, jer je na obronku strmih planina, s tim što je albanska teritorija od vrha planinskog venca pa na drugu stranu, ali je pozicija važna za ovu priču. Jer, naša vojska, u ovom slučaju napadnuta, bila je u izuzetno teškom položaju, pošto je neprijatelj po prelasku same granične linije napadao nizbrdo. A to je za armije vekovima značilo – lakši posao.

Drugi problem je bio u činjenici da se zbog velike granične linije koju je trebalo čuvati, a ograničenog broja raspoloživih vojnika (jer se u pozadini ratovalo sa terorističkim grupama), malo graničara našlo u pomenutom reonu pomenutog 9. aprila 1999.

Tačnije, naspram prvog ešalona (prvi red osvajača) od oko 2.000 napadača, koji je u juriš krenuo tek posle jezive, višesatne artiljerijske “pripreme” u vidu stotina granata, naspram njih je stajalo tek oko 130 ljudi. Ne pitajte kako, izdržali su tog devetog aprila. I desetog.

rat
Foto: Tanjug

Polako su potom počele da stižu manje jedinice koje bi podržale nadljudske napore u nadljudskim, snežno-planinskim uslovima. Ginulo se svakog dana, češće bez hrane i dovoljno municije nego što je to iole potrebno, u snegu ponekad do grla, sa hiljadama granata koje su padale i hiljadama onih koji su napadali. Ali, kopnena invazija nije bila dopuštana.

Tamo, u paklu Košara, gde je po 12 vojnika branilo odseke na koje je jurišalo po 300 neprijatelja, komandir jednog odeljenja bio je Tibor Cerna. Rođen u Beogradu 8. novembra 1978, on je u junu (već krvave) 1998. godine dobrovoljno tražio da dođe u vojsku, pa kada je došao, onda je tražio da ide u Peć, a odatle je bio upućen – na Košare. Naspram njega i njegovih drugova bilo je toliko artiljerije i toliko neprijatelja da je smrt bila gotovo izvesna, samo je bilo pitanje “sada ili malo kasnije”. Naročito je, od 9. do 27. aprila, jedan snajperista iz Legije stranaca bio koban po naše vojnike.

 

Svakodnevno im je nanosio manje ili jezive gubitke, a nikako nije uspevano da bude lociran jer bi koristio samo po jedan metak pre duge pauze i pucnja sa druge lokacije.

Toliko je bilo strašno izdržavati juriše neprijatelja i svakodnevna bombardovanja iz aviona, te svakodnevno razorno korišćenje artiljerije sa one strane granice, da je samo još falio taj snajperista – da tamani koga želi i kada poželi. Srpski vojnici, u zaklonima, manjim bunkerima i rovovima, zbog njega nisu mogli ni da vrše fiziološke potrebe kako se to inače čini, nego sve u neke posude, pa kada noć padne, krišom se prazni tu negde, u blizini.

Tog 27. aprila, posle dejstva snajperiste Tibor Cerna se oprostio od zatečenih drugova, pa ustao i viknuo: “Ustašo! ‘Ajde, pucaj ako si junak, ja te čekam!” Obarač je povučen. Metak iz snajperske puške je pogodio Tibora pravo u grudni koš. Ali, Tibor nije pao. Da bi stvorio mogućnost da neprijatelj dejstvuje još jednom, kako bi ga naši snajperisti otkrili i konačno eliminisali, Tibor Cerna je ostao da stoji.

Ranjen, smrtno ranjen, okrenuo se ka svojim drugovima u rovu, koji su ga sve vreme odvraćali od te namere, i rekao: “Za ovu zemlju vredi poginuti”.

Tada je usledio i drugi hitac. Metak je pogodio Tibora Cernu u vrat, ubivši ga na mestu. Trenutak kasnije, srpski snajperisti eliminisali su neprijatelja.

(Do kraja NATO bombardovanja, u paklu Košara u kome je živote dalo 108 vojnika koji su sprečavali kopnenu invaziju, neprijatelj nije ostvario svoj cilj. Tibor Cerna je jedan od onih koji su dali život da se to spreči. Niste nikada ranije čuli za njega, Bog dušu da mu prosti, ali to ne znači – da treba da bude zaboravljen. Ova priča – baš tome služi.).

 

(Dnevne.rs/Kurir.rs/Izvor:Fejsbuk profil Darko Nikolić)

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*