Đorđe je preturao po kontejneru da pronađe KOMAD HLEBA, a prolazniku je odgovorio da ruča. Te reči su mu ‘OKRENULE’ ŽIVOT (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
kuca
Foto: Printskrin /TV Prva
Pritisnut nemaštinom, nakon završetka osnovne škole Đorđe dolazi u Beograd u potrazi za boljim životom i poslom. Radio je sve ša je stigao, dok se nije razboleo. Ali bolesnog čoveka, posebno sa epilepsijom, niko ne želi.

Da je život često surov i nepravedan, ali i da još uvek ima dobrih ljudi najbolje dokazuje priča o Đorđu Jankoviću. Rođen je  kao treće od četvoro dece u prosečnoj novopazarskoj porodici.

Đorđe ima još dva brata i mlađu sestru. Otac mu je umro kada je imao devet godina, a nedugo nakon smrti oca, majka je napustila decu.Dva starija brata su otišla u Italiju i tamo započela novi život, Đorđa i tri godine mlađu sestru je odgojila baka po ocu.Pritisnut nemaštinom, nakon završetka osnovne škole Đorđe je došao u Beograd u potrazi za boljim životom i poslom.

Radio je šta je stigao, dok se nije razboleo. Ali bolesnog čoveka sa epilepsijom malo ko hoće da zaposli. Đorđe se našao na ulici, kao beskućnik neretko je obrok pronalazio u kontejneru.

Kako u životu ništa nije slučajno, jednom dok je preturao po kontejneru prišao mu je čovek. Dejan Radić iz Aranđelovca je taj dan krenuo na sastanak sa devojkom koja se nikad nije pojavila, čekao je uzalud, a onda je ugledao Đorđa.

Printskrin: TV Prva

*Foto: Printskrin: TV Prva

 

– Šta to radiš – upitao je Dejan.

– Ručam – odgovorio je Đorđe kratko.

Tada je nepoznati čovek, pogođen Đorđevim rečima, ponudio mu da dele sve što ima i nema, ponudio mu je krov nad glavom i mir. Nakon šest godina potucanja po ulici, Đorđe je dobio dom i uverenje da dobrota ipak postoji.

– Kada je otac umro, stric nas je maltretirao, pokušavao je u par navrata čak našu majku da siluje, proživljavali smo torturu od strica! Nakon godišnjice našem ocu, otišla je na posao, tada je radila kao kuvarica, i više se nikada nije vratila – započeo je Đorđe svoju tužnu ispovest.

Baba nije dozvolila da nas odvedu u dom, pomagala nam je i davala snagu da istrajemo. Pomagale su i tetke i ujak, koliko su bili u mogućnosti.

– U radu sam pronalazio spas, vera u Boga me je održala u životu. Kao mali sam skupljao jabuke, nekad i po hiljadu džakova, koje bih tokom zime prodavao, da bismo mogli proslaviti slavu.

– Jednog dana, bio sam osmi razred, policija je došla u razred i stavila mi lisice na ruke. Optužili su me da sam ukrao meso, a to nikada ne bih učinio. Ja sam pošteno radio – priseća se Đorđe.

Đorđe dodaje da je pod prinudom priznao da je ukrao meso, iako se kasnije ispostavilo da je to učinio njegov stric, a krivicu svalio na njega.

– Seo sam i rekao babi – ja ne mogu više. Torturu od strica nisam mogao da podnesem. Odlučio sam da odem.

– Prvo sam pokušao da nađem svoju majku. Policija je pronašla. Kada sam je nakon sedam godina ugledao, pao sam u nesvest  – nastavio je Đorđe. 

Na majku nije ljut, poštuje je, kako kaže, ima i za nju razumevanja. Nakon brojnih poslova koje je radio u Beogradu, sa 19 godina se našao na ulici, bez stana koji nije mogao da plati, jer je ostao bez posla.

Printskrin: TV Prva

*Foto: Printskrin: TV Prva

–  Sa 18 godina sam oboleo od epilepsije, napadi su svakim danom bili teži. Više niko nije želeo da me zaposli, pa sam se tako našao na ulici. Prva tri meseca sam spavao na Kalemegdanu. Nikada nisam dozvolio da budem prljav. Kupao sam se u jednom jedinom javnom kupatilu. Veš sam prao redovno. Nikada nisam ukrao, nikada nisam prosio, lepo bih zamolio za komad hleba – priča Đorđe.

Printskrin: TV Prva

*Foto: Printskrin: TV Prva

Spas je nakon šest godina došao u vidu Dejana Radića, koji je ga je odveo u svoju trošnu kuću koja datira još od 1850. godine.

– Razgovarao sam sa svojim ocem, on se složio da Đorđe dođe kod nas. Poslali smo mu pare za kartu. Pogodila nas je Đorđeva tragična sudbina – ispričao je Dejan.

– Oni su sada moja porodica – zaključio je Đorđe.

U međuvremenu je Dejanu umro otac, a njegova majka je nasledila penziju, od koje danas svi žive. Đorđe dobija socijalnu pomoć koju troši na lekove.

I danas svi teško žive, ali zajedniči opstaju. Ali kako Đorđe kaže, bogatstvo je u ljubavi i veri, a sreća je u onome što imamo.

Pogledajte Đorđevu potresnu ispovest:

(Dnevne.rs /Izvor: Telegraf.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*