DETALJI POSLEDNJEG DANA HEROJA TEPIĆA: Major je svoje vojnike sklonio u rovove (VIDEO)

major
Foto: Printscreen/youtube
Malo poznati detalji poslednjeg dana života legendarnog majora u Garnizonu Bedenik pod opsadom. Pre dolaska u Bjelovar službovao je u garnizonu Varaždin, pod komandom generala Trifunovića

NAORUŽANjE i municija u skladištu u Bedeniku kod Bjelovara bilo bi okrenuto ka srpskom narodu da 29. septembra 1991. za brigu o njemu, gotovo slučajno, nije bio zadužen major Milan Tepić. Ovaj magacin nije bio njegovo radno mesto, već su se oficiri iz Komande smenjivali u njemu na svakih desetak dana. Tako je bilo sve do dana kada je kasarna pala u hrvatske ruke, a Tepić izabrao da pogine umesto da ubojni inventar preda agresoru.

Herojski čin majora JNA bolna je tačka i današnjem Zagrebu. Njegova odluka da istraje u odbrani po cenu sopstvenog života najnoviji je kamen spoticanja između Srbije i Hrvatske i razlog zbog koga Hrvatskoj smeta i sama ideja o podizanju njegovog spomenika u Beogradu.

– Lezite u rovove oko magacina i ne izlazite. To je naređenje! Ja znam šta ću da uradim – rekao je Tepić pred desetak golobradih vojnika, koliko ih je branilo magacin. Hrvati su s više strana uveliko nadirali u krug skladišta. Bilo je samo pitanje minuta kada će pasti i branioci i oružje koje su čuvali.

 

Vojnici su poslušali svog komandanta. Zauzeli su mesta u šupljinama bedema kojima je magacin bio opasan. Za to vreme, major je zakoračio u minirano skladište i prišao akumulatoru. Koji trenutak kasnije sve je nestalo u dimu eksplozije.

– Vojnici i oficiri, iako opkoljeni, uplašeni i pod stresom, bez struje i telefona, nisu ispalili ni jedan jedini metak na grad – opisuje dramatično leto u Bjelovaru jedan od starešina 265. motorizovane brigade JNA, koji je prošao pakao opsade kasarne. – Na nas nisu jurišali priučeni seljaci naoružani lovačkim puškama. Kada je garnizon pao, videli smo da su uvežbani i do zuba naoružani. Bili su maskirani kapuljačama i fantomkama, sa heklerima, kratkim automatima i vrhunskim radio-stanicama. Ko je tu onda bio agresor?

U kasarni “Božidar Adžija” leta 1991. godine vladao je metež i konfuzija. Hrvati, Muslimani, Albanci masovno su napuštali Armiju. Mnogi od njih su odmah oblačili uniforme Zbora narodne garde i okretali cevi ka dojučerašnjim drugovima. Vojni vrh bio je zbunjen i neodlučan. Stigla je generacija regruta koji nisu ni zakoračili u ozbiljniju obuku. Dok su Hrvati uveliko opkoljavali kasarnu, oficiri su dobijali rešenja za – godišnji odmor. Mnogi se nikada nisu ni vratili.

– Već je bilo kritično, kada nam je stigla inspekcija iz Generalštaba. Pun autobus oficira. Odmah su nas napali što se po krugu kasarne krećemo bez činova. Kada su naveče čuli hrvatske snajperiste, dobili su jasan odgovor. Ujutru su seli u autobus i zaždili za Beograd – priseća se sagovornik “Novosti”.

Major, nazvan novim Sinđelićem, u vreme početka rata, kako se sećaju njegovi saborci, nije bio opštepoznat oficir u Bjelovaru. Mnogo duže je službovao u Varaždinu pod komandom generala Trifunovića, a na novu dužnost je došao svega neki mesec pre pogibije. U Bedenik je poslat nekoliko dana pre konačnog pada kasarne u hrvatske ruke. Uz sebe, tamo je imao samo jednog potporučnika na dužnosti razvodnika straže i desetak vojnika. Uz Tepića, poginuo je samo devetnaestogodišnji vojnik Stojadin Mirković. On nije želeo da izvrši majorovo naređenje, već je iz oklopnog vozila bez predaha branio magacin. Život je izgubio tek pošto su Hrvati njegov BVP pogodili “zoljom”. Hrvati su posle predaje kasarne, streljani komadira straže sa Bedemika, starijeg vodnika Ranka Stevanovića.

– U magacinu je bilo mnogo ubojnih sredstava, oko 170 tona protivtenkovske municije i mina. Sve je bilo smešteno u pet-šest hangara. Tepić je u vazduh digao jedan od njih. Da su svi otišli u vazduh, nestalo bi pola Bjelovara – ukazuje bivši oficir.

 

UBISTVO STAREŠINA

POSLE pada garnizona “zenge” su svim vojnicima i oficirima naredili da se skinu do pojasa i izađu u krug kasarne. U međuvremenu su izvedeni i ubijeni komandant kasarne Rajko Kovačević, potpukovnik Miljko Vasić i kapetan prve klase Dragiša Jovanović.

– Kada smo se naveče postrojili kao zarobljenici, Kovačevićeva i Vasićeva tela bila su položena ispred glavne bine kasarnskog kruga. Čuli smo da su streljani iza glavne zgrade komande – seća se, za “Novosti”, jedan od oficira iz bjelovarskog garnizona.

ODSEČEN OD SVETA

VELIKO je pitanje da li je major Tepić uopšte znao da je pred osvajanjem i kasarna “Božidar Adžija”. Struja, telefonske i radio-veza bili su presečeni. Magacin je branio do poslednjeg časa, kada je po svojoj savesti i vojničkom moralu doneo najtežu odluku.

– Zemlja se zatresla, izvio se gusti dim. Nismo znali tačno šta se dešava, ali bili smo svesni da je eksplozija u magacinu. Tek kasnije pronela se vest o Tepićevom herojstvu – priča majorov saborac iz bjelovarskih dana.

 

(Dnevne.rs/Izvor:R.Dragović,Novosti.rs)

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*