Ceo život navijam za PARTIZAN, a rodila sam malog ZVEZDAŠA: Naš život izgleda ovako (FOTO)

navijanje
Foto: Telegraf
Ja sam volela Grbića, a on voli Đenku. Sad očekuje i da ja “promenim veru” i da počnem da navijam za Zvezdu

Ko od nas ne pamti prvi dan u školi, prvi poljubac, prvo odvajanje od roditelja ili prvu utakmicu? Još ako je to po nečemu bilo neponovljivo i jedinstveno iskustvo, sećanje neće izbledeti. Moje dete će sigurno celog života pamtiti odlazak na Marakanu, jer ga je otac prijavio na Zvezdinu akciju “Moja prva utakmica”.

Sad, ruku na srce, to je potrajalo, jer je od prijavljivanja do poziva prošlo sigurno nekoliko meseci, pa nam to nije zvanično bio prvi put na Marakani. Ali, kao da jeste. Dogovorenog dana, Vidakov otac, zakleti Zvezdaš, nije mogao da ga vodi, pa sam uskočila ja. Ali kako će mama, obožavalac druge dve, komšijske boje, da kroči nogom u komšiluk?! I kako sam uopšte dozvolila da moje dete ne navija za isti klub kao i ja?

 

Kad “moj” klub ima najlepšu himnu na svetu, kad moj klub ima te dve boje, kao zebre, kao slatke pande, kad se sećam zadimljene sobe i tatinih drugara koji u transu navijaju, kad smo moja školska Jasna i ja otišle prvi put u “Pionir”, pa “zabole” baš u Partizanov “kop” i adrenalina koji nas je “spucao” kad su Grobari zagrmeli i svih lepih stvari zbog kojih mi je drago što navijam za Partizan.

Foto: Telegraf
Foto: Telegraf

Ta neizlečiva i doživotna “bolest” zapatila se još u detinjstvu, ali nekako nenametljivo, nenapadno, nije me to niko učio niti nagovarao.

Mislila sam tako će i moje dete samo da shvati, neću mu ništa sugerisati, navaljivati, govoriti “mi smo bolji” ili nešto slično. Ali, ne lezi vraže, “komšija” me pretekaoi. Dok sam ja verovala u kampanju “od usta do usta”, muž je imao drugu taktiku, agresivnu strategiju, koja je uključivala ono neizbežno “mi smo bili prvaci sveta”.

Foto: Telegraf
Foto: Telegraf

Tata ga je vodio u “Pionir” (svaka čast Aleksandru Nikoliću, ali meni će ta hala uvek ostati “Pionir”) i na Marakanu.

 

I pelcer se primio. Ja sam volela Gorana Grbića, Aleksandra Đorđevića, Vladu Divca, a on voli Lazića, Đenku, Kinzija, obožavao je Cirbesa. Sad očekuje i da ja “promenim veru” i da počnem da navijam za Zvezdu.

Foto: Telegraf
Foto: Telegraf

– Mama, je l’ da da hoćeš? – traži i gleda me umilno. – Hoooću – odgovaram ne znajući kako da se izvučem iz te zbrke.

Elem, krenuli smo na Marakanu. Na dogovorenom mestu, 15-tak klinaca i klinki sa mamama i tatama. Skoro da je više dece nego roditelja. Neki mališani su “poveli” i mamu i tatu.

Foto: Telegraf
Foto: Telegraf

Onda je jedan drugi tata zvezdaš pitao jednu drugu mamu grobarku:

– A je li, kad ćemo ovako kod vas? A komšija? Nikad, odmah da ti ja kažem, nikad!

 

Napravili smo ozbiljnu turu po Zvezdinom muzeju, videli sve trofeje, jurcali po muzeju, slikali se, dobili majicu na poklon, odgledali utakmicu protiv Spartaka, slikali se još, prolazili tunelom, izašli na kraju utakmice na teren, pa onda opet kroz neki tunel do svlačionice. Da se deca slikaju sa igračima, zatraže autograme.

Foto: Telegraf
Foto: Telegraf
Foto: Telegraf
Foto: Telegraf

To je ostavilo utisak i na mene, kamoli na dete. Tunelom smo prolazili pod budnim okom žandarmerije. Na stranu čkiljavo svetlo i crvene sijalice, paučina koja se razvukla po tunelu (šta bi mama drugo gledala), ostao je gorak utisak pošto je nekoliko fudbalera izašlo da se slika.

Bez osmeha, kao da ih neko tera puškom da izađu, jedva da su se zadržali 3 minuta napolju sa decom. Bože sačuvaj da su odgovorili na neko pitanje ili da su se oni sami interesovali za te mališane.

– Mama, pamtiću ovo dok sam živ – reče na izlasku sa stadiona.

 

(Dnevne.rs/Izvor:Telegraf.rs)

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*