TAJNU ODNELA U GROB: Poslednji zapis iz dnevnika Lenke Dunđerski (VIDEO)

Dunđerski
Foto: printscreen/wikipedia
Dok je Laza bio na medenom mesecu sa svojom novopečenom suprugom, Lenka je iznenada umrla 8. novembra 1895. godine u Beču, na svoj 25. rođendan

Jedna od najpotresnijih i najdirljivijih ljubavnih priča za koje je Srbija čula, ona između velikog pisca Laze Kostića i lepotice Lenke Dunđerski, sve ostavlja suznih očiju i uskomešanih osećanja.

Silina i tragedija ljubavi ovde se prepliću u punom jeku, na površinu “izbacivši” sve strahove, nade, unutrašnje bitke i čežnje zaljubljenog para. Plod ove velike i dramatične romanse sa kobnim krajem je i najlepša srpska ljubavna pesma “Santa Maria della Salute”, kojom je tada već ostareli somborski poeta zapravo podigao Lenki neprolazni i veličanstven spomenik.

Jelena Lenka Dunđerski bila je ćerka Lazara Dunđerskog, imućnog Srbina u Vojvodini, velikog proizvođača i trgovca žitom i Lazarevog kuma i dobrotvora. Bila je mezimica i ponos svoje bogate i ugledne porodice, a krasila ju je izuzetna lepota, plave oči, vitak stas i izuzetna pamet – govorila je nekoliko jezika, svirala klavir, putovala…

 

Dvadesetdevet godina starijeg i već proslavljenog pesnika Lazu Kostića Lenka je prvi put srela u Čelarevu, 1891. godine. Njoj je bila 21, a njemu 50 godina. O tome sudbonosnom susretu Lenka je u svom dnevniku zapisala:

Leta gospodnjeg 1891. godine

Danas sam ga videla prvi put. Ima gibaк, ponosit hod, prinčevsko držanje.

Razbarušene je kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju оkruglih i ispupčenih, u kojima sе ogleda velika umnost i duševna dubina…

Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a meni je udelio komplimente na pet jezika. Čini mi se da je svoje oči upirao najviše u mom pravcu. Kasnije mi je rekao da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemljasko plavilo mojih očiju. Da, baš se tako izrazio i još, da će ovo letnje popodne uneti trajni nemir u njegovo srce…

Naredne četiri godine Laza i Lenka često su provodili vreme zajedno. Pesnik je po dolasku iz Cetinja često odsedao u porodičnom dvorcu Dunđerskom i Hotelu “Kraljica Jelisaveta“.

Na Ognjenu Mariju 1891. godine

Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno!

O Duhovima 1892. godine

Zar ima godinu dana kako smo se sreli? Celo veče sam provela u društvu g. Laze, zabavljao me je, plesao sa mnom.

Između njih se rodila ljubav, ali je Kostić, smatrajući se nedoličnim i prestarim za Lenku, odlučio da se povuče.

Oko Božića 1893. godine

Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega? Da li sam ja volela iluziju? Ali to ne može biti. Ja volim pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran, te star, te nije za mene… Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega. Njemu treba pomoći. Moramo da se sastanemo.

 

Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbrušeniji i nemarniji nego inače.Vodili smo ozbilje i mučne razgovore. – Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju.- Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas?- Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan – ponavljao je.- Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi i sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite, g. Lazo?

Prvo je boravio u manastiru Krušedol, a zatim se, na predlog Lenkinog oca, oženio Julijanom Julčom Palanački iz Sombora.

O Maloj Gospojini 1895. godine

Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učinila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?

Dva meseca kasnije, dok je Laza bio na medenom mesecu sa svojom novopečenom suprugom, Lenka je iznenada umrla 8. novembra 1895. godine u Beču, na svoj 25. rođendan.

7. novembar po starom kalendaru 1895. godine (poslednji zapis u Lenkinom dnevniku)

Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve…

Uprkos zvaničnoj verziji njene porodice koja kazuje da je Lenka umrla od “tifusne groznice”, njen dnevnik daje nagoveštaje da se devojka otrovala zbor neostvarene ljubavi. Možda bi najtačnije bilo reći da je od tuge “svisnula” kako to i sam Kostić govori u svojoj poemi.

Vest o smrti nesuđene drage Laza Kostić je primio u Veneciji. Nakon toga otišao je u crkvu Gospe od Spasa – Santa Maria della Salute, da se moli i traži oproštaj. Verovatno su se još tada, u njegovoj izmučenoj duši javili prvi stihovi pesme koju će uobličiti punih 14 godina nakon Lenkine smrti i nepunu godinu pre nego što će joj se i sam pridružiti.

I tako je nastala “Santa Maria della Salute” – najlepša ljubavna pesma napisana na srpskom jeziku, krik i očajnički vapaj za izgubljenom ljubavlju Laze Kostića i Lenke Dunđerski.

 

(Dnevne.rs/Stil.Kurir.rs/Izvor:Dnevno.rs / Kolaž)

 

 

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*