PRIVLAČI MNOŠTVO TURISTA, ALI MALO NJIH ZNA ISTINU O SPOMENIKU: Ovo je priča o BEOGRADSKOM POBEDNIKU

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Foto: wikipedia
Foto: wikipedia
Njegov put do ovog mesta nije bio ni lak ni brz. Pobednik je svoje mesto u srpskoj prestonici izborio teškom mukom, a bilo je i onih koju su hteli da ga sruše.

Priča o pobedniku počinje davne 1913. godine, neposredno po okončanju Drugog balkanskog rata kada je predsednik Beogradske opštine Ljuba Davidović od već čuvenog vajara Ivana Meštrovića zatražio da u čast srpske pobede izradi spomenik koji bi stajao na najprometnijem beogradskom trgu – Terazijama.

I Meštrović je izradio model – osmislio je monumentalnu fontanu prečnika od osam metara, sa četiri lava koja bi je krasila i u srednini petostepenim stubom od pet-šest metara – simbolom petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajao „Pobednik“.

Za izradu skulpture je određena fiskulturna sala u školi „Kralj Petar“, jer je imala dovoljno visok plafon i radovi su mogli da počnu, ali je onda počeo Prvi svetski rat i Meštrović je, kao austrougarski državljanin, morao da napusti Srbiju.

Dugo se verovalo da je skulptura uništena, ali ju je Meštrović, pre odlaska, poslao na livenje u Češku što ju je spasilo.

Rat je prošao, ali se i kontekst promenio – više nije bila reč o balkanskim ratovima, već o pobedi u „velikom“ svetskom sukobu iz koga su Južni Sloveni izašli ujedinjeni u jednu državu, pa više nije moglo biti reči samo o srpskim žrtvama i junacima već i onim koje su imali Hrvati, Slovenci, Crnogorci…

„Pobednik“ je vraćen iz Češke, ali je odložen u jednu šupu na Senjaku gde je čamio punih devet godina, sve dok se neko 1927. godine nije dosetio da bi spomenik ipak mogao da bude postavljen, ovoga puta za obeležavanje decenije od proboja Solunskog fronta.

Međutim, ni ovo nije bio kraj muka za današnji najpoznatiji simbol Beograda.

Morao da pobedi stid Beograđana

On takav, smatrale su mnoge uzorne beogradske dame, može samo da postidi smerne devojke i loše utiče na moral mladeži uopšte.

Spomeniku kao takvom, smatrali su kritičari, nedostaju bilo kakva obeležja koja bi ga povezala sa Beogradom i Srbijom jer takav kakvim ga je zamislio Meštrović, mogao bi da stoji i na nekom trgu u Parizu, Londonu ili Beču.

Sve ovo danima je zaokupljalo pažnju beogradske čaršije. Pljuštali su najrazličitiji predlozi od onih da se Pobednik „obuče“ u šajkaču i opanke do onih da je najbolje da se postavi u bazen „kada je već go“. Bilo je i „sitnih duša“ koje su zlurado komentarisale da takav spomenik od nacionalnog značaja ne treba da radi „jedan Hrvat“.

I kada je zapretila mogućnost da Pobednik opet završi u nekoj šupi iz koje verovatno ovoga puta nikada ne bi ni izašao, pronađeno je kompromisno rešenje – umesto na Terazijama, spomenik će biti postavljen na Kalemegdan.

Ovo je konačno i urađeno 7. oktobra 1928. godine, a Pobednik je završio na beogradskoj tvrđavi, podignut na visinu od sedamnaest i po metara „ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje“ kako je napisala tadašnja Politika

(Dnevne.rs /Izvor:A.Bogdanović,Dnevno.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone