POSLEDNJA VOŽNJA TAKSIJEM: Važni trenuci nas često uhvate nespremne, prekrasno zapakovani u ono što bi neki nazvali nevažnim (POUČNA PRIČA)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
prica
Radio sam kako taksista pre dvadesetak godina. Jednom, usred noći, stigao sam na poziv do zgrade koja je bila u potpunom mraku, osim jednog svetla s prozora u prizemlju.

Pod ovakvim okolnostima, mnogi taksisti bi zatrubili samo jednom ili dvaput, pričekali minutu i onda se odvezli. Ali ja sam video previše siromašnih ljudi koji su zavisili od taksija kao njihovom jedinom prevoznom sredstvu. Ako u vazduhu ne bih namirisao opasnost, uvek bih otišao do vrata. Putnik bi mogao biti neko kome je potrebna moja pomoć, razmišljao sam. Pa sam otišao do vrata i pokucao.

„Samo trenutak“, rekao je krhki, stariji glas.

Čuo sam da se nešto vuče po podu. Vrata su se otvorila nakon duge pauze. Ispred mene je stajala niska žena u osamdesetim. Nosila je haljinu s uzorkom i šeširić na koji je bio pričvršćen veo, kao neko iz filma 40-ih godina. Pored nje je bio mali kožni kofer.

Stan je izgledao kao da niko u njemu nije živeo godinama. Sav nameštaj je bio prekriven čaršafima. Nije bilo satova na zidovima, ni sitnica ili posuđa po pultu. U ćošku je bila kartonska kutija puna fotografija i staklarije.

„Hoćete li, molim Vas, odneti moju torbu do auta“, rekla je. Odneo sam kofer do taksija, a onda sam se vratio da pomognem ženi. Primila me je pod ruku i hodali smo polako prema vozilu. Stalno mi je zahvaljivala za moju ljubaznost.

„Ma, nema na čemu“, rekao sam joj. „Ja se samo pokušavam odnositi prema mojim putnicima kao što bih voleo da se drugi odnose prema mojoj majci“.

„Oh, Vi ste tako dobar dečko“, rekla je. Kad smo ušli u taksi, dala mi je adresu i onda me upitala: „Bismo li se mogli provesti kroz centar grada“?

„To nije najkraći put“, brzo sam joj odgovorio.

„Nema veze“, rekla je. „Meni se ne žuri. Na putu sam za bolnicu.“

Pogledao sam u retrovizor. Oči su joj svetlucale.

„Nemam više nikog od porodice niti familije“, nastavila je. „Lekari kažu da neću još dugo.“

Neprimetno sam se nagnuo i isključio taksimetar. „Kojim putem biste želeli ići“, upitao sam.

Vozili smo se po gradu sledeća dva sata. Pokazala mi je zgradu gde je nekad radila kao operator liftova. Provezli smo se kroz kvart gde su ona i njen muž živeli kao mladenci. Molila me da se zaustavim ispred jednog skladišta za nameštaj koje je nekad bilo plesni salon u koji je odlazila kao devojčica.

Ponekad bi mi zatražila da usporim ispred neke zgrade ili ugla, i sedela je zureći u tamu, ne govoreći ništa.

Kad se prvi zrak sunca počeo pojavljivati na horizontu, iznenada je rekla: „Umorna sam. Krenimo sada.“

U tišini smo se vozili do adrese koju mi je dala.

To je bila niska zgrada, poput doma za rekonvalescente, s kolnim prilazom koji je prolazio ispod trema. Dvojica dečaka su prišla taksiju čim smo se zaustavili. Puni obzira i pažnje, pratili su svaki njen pokret. Mora da su je očekivali. Otvorio sam prtljažnik i odneo mali kofer do vrata. Žena je već sedela u invalidskim kolicima.

„Koliko Vam dugujem“, upitala je, otvarajući torbicu.

„Ništa“, odgovorio sam.

„Od nečeg morate živeti“, odgovorila mi je.

„Ima i drugih putnika.“

Skoro bez razmišljanja, nagnuo sam se i zagrlio sam je. Čvrsto se držala za mene.

„Pružili ste staroj ženi jedan trenutak sreće“, rekla je. „Hvala Vam.“

Stisnuo sam joj ruku i odšetao u maglovito jutarnje svetlo. Iza mene, vrata su se zatvorila. To je bio zvuk svršetka života.

U toj smeni nisam više vozio nijednog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. I ostatak toga dana, jedva da sam progovarao. Što bi bilo da je žena dobila nekog ljutog vozača, ili nekog ko je nestrpljiv da završi svoju smenu? Što bi bilo da sam ja odbio vožnju, ili zatrubio jednom i onda se odvezao? Kad malo razmislim, mislim da je to najvažnije što sam uradio u poslednje vreme. Osuđeni smo na to da mislimo da nam se životi vrte oko važnih trenutaka. Ali važni trenuci nas često uhvate nespremne, prekrasno zapakovani u ono što bi neki nazvali nevažnim.

(Istinita priča, Autor: Kent Nerburn) 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone