NJUJORK TAJMS analizirao Jugoslaviju pre 30 godina: Narod želi da se TITO vrati, ali u jednoj stvari je podbacio (FOTO)

aukcija
Foto: Telegraf/arhiva
“Srbi za nevolje Jugoslavije krive bogatije Hrvate i optužuju ih za sebičnost, Hrvati za iste nevolje optužuju Srbe i prozivaju ih zbog hegemonizma. Imućni Slovenci se žale kako su siromašni, Kosovo i Makedonija su bunari bez dna za finansijsku pomoć, a Makedonci se žale da im Srbi i Mađari iz Vojvodine prodaju žito u inostranstvu”

Josip Broz Tito je ujedinio zaraćenu zemlju i postigao mnogo u oblasti obrazovanja, industrije i privrede, ali nije uspeo da stvori dugotrajno osećanje nacionalnog jedinstva, pisao je 1985. godine novinar “Njujork tajmsa” Fergus M. Bordevič u tekstu o Jugoslaviji tog doba.

Devetog maja 1985. godine kolone vojnika i mornara koračale su centrom Beograda, glavnim gradom Jugoslavije. Avioni su preletali iznad njihovih glava. Topovi i oklopna vozila prolazili su pored tribina na kojima su bili čelnici bivših jugoslovenskih republika, članovi jugoslovenske jednostranačke vlade, kao i veterani partizanskog rata protiv nacista.

Bila je to prva vojna parada u Jugoslaviji tokom deset godina, teatralni prikaz moći i nacionalnog jedinstva kakav se retko viđao. Povod? Iskazivanje počasti krvavoj partizanskoj pobedi u Drugom svetskom ratu.

Vojnici su se kretali prema portretu Josipa Broza Tita, oca jugoslovenskog komunizma, koji se nadvijao iznad svečanosti.

U kancelariji, koja se nalazila na trasi parade, urednik dnevnog časopisa Borba prokomentarisao je situaciju: “Morate ljudima dati da slave nešto”.

Kada je Tito preminuo 1980. godine, nakon više od tri decenije na čelu nacije, svet mu se poklonio. Veliki broj svetskih lidera došao je na njegovu sahranu.

Tito je dobio veliku podršku Zapada zbog otpora i prkosa Staljinu 1948. godine. Sa druge strane, uživao je i veliku podršku Istoka zbog svoje odanosti ideji međunarodnog socijalizma. Imao je i podršku zemalja u razvoju zbog svoje uloge u Pokretu nesvrstanih.

predsednik
Foto: wikipedia

U Jugoslaviji, Tito je bio vrhovna ikona nacije, gotovo mitološka pojava. Ujedinio je zaraćenu zemlju, postigao mnogo na području obrazovanja i industrije, institucionalizovao sistem radničkog samoupravljanja, koji su jugoslovenski komunisti smatrali esencijom pravog socijalizma.

U čemu je Tito podbacio?

Ipak, Tito je podbacio u stvaranju dugotrajnog osećaja nacionalnog jedinstva i svrhe u Jugoslaviji. Regionalni lideri Jugoslavije bili su više zainteresovani za interese svojih vlastitih republika, nego za naciju kao jedinstvenu celinu.

Šest godina nakon Titove smrti sukobi i ljubomore, koji su bili potisnuti pod titoističkim mitom, isplivali su na površinu. Jugoslavija je danas poprište sukoba nacionalizama, religije u usponu, ekonomskog haosa, birokratske paralize, pluralista koji žele da rastave jednostranačku državu i neostaljinista koji se bore protiv njih.

Iako je čak i danas službeno zabranjeno kritikovati Tita, upravo je njegova politika kriva za nevolje zemlje. U ranim sedamdesetim godinama, njegove čistke liberala i inovatora iz Komunističke partije ostavile su traga.

– Da je Tito umro krajem šezdesetih, otišao bi u istoriju kao mnogo veći čovek. Nakon tog vremena, kočio je reforme – komentar je jednog beogradskog intelektualaca koji je ostao anoniman.

Zato se Jugoslavija danas nalazi na raskrsnici.

Ekonomski problemi Jugoslavije

Većina današnjih problema Jugoslavije povezana je sa ekonomijom. Nekoliko statističkih detalja otkriva tešku situaciju u zemlji. Jugoslavija duguje 20 milijardi dolara stranim bankama i vladama, pa je među najzaduženijim zemljama. Nezaposlenost iznosi 17 odsto, što je najviša stopa nezaposlenosti u Evropi. Stopa inflacije skočila je na 85 odsto godišnje. Od 1980. godine, standard života pao je za 30 odsto.

U fabrici TOZ, kao i u nizu drugih fabrika širom zemlje, situacija je jako loša, a potražnja za njihovom proizvodnjom pada.

– Živimo na kredit. Ne znamo šta će se dogoditi u narednih pet godina, već smo smanjili plate samo kako ne bismo ljudima dali otkaze – rekao je portparol navedene kompanije u Zagrebu.

Neefikasnost i apatija dostigli su zaprepašćujući nivo. Prema procenama Zapada, četvrtina, od šest miliona radnika zaposlenih u javnom sektoru, nepotrebni je višak.

zemlja
Foto: wikipedia

Svakog dana 700.000 radnika nalazi se na bolovanju, a 600.000 proslavlja praznike. Oni koji se i pojave na poslu rade u proseku 3,5 sata dnevno. Uprkos novoj opremi u pogonima, potrebno je 1.500 sati rada kako bi se proizveo vagon. Taj isti vagon 1970. godine bio je proizveden za 1.000 sati rada, prenosi index.hr.

Jugoslovenski službenici za aktuelnu situaciju krive cene nafte i strane vlade. Svi su im krivi, osim njihove verzije socijalizma. Činjenice govore drugu priču – zapadne banke finansijski su pomagale jugoslovenskoj ekonomiji godinama. Čak su 1983. godine spasili zemlju od bankrota hitnom pozajmicom od šest milijardi dolara, a prošle godine su izvori iz Bona i Vašingtona uveravali jugoslovensku premijerku Milku Planinc da postoji politička potpora za nove kredite.

U temeljima jugoslovenske ekonomije nalazi se Titovo radničko samoupravljanje, idealistički program koji je u praksi podbacio, te nije ostvario zacrtana obećanja. Menadžeri se biraju po ideološkom ključu, a ne po stručnosti.

Osnovna pretpostavka je da je manje uvek bolje i stoga su velika javna preduzeća šezdesetih godina razbijena na manja. Državne železnice su razbijene u 350 različitih kompanija, a svaka od njih ima vlastiti upravljački sistem.

U ime etničke autonomnosti, Tito je prepustio određivanje ekonomskih politika vladama pojedinačnih republika. To je dovelo do toga da je svaka republika donosila odluke u vlastitom interesu, a da se previše pažnje posvećivalo zemlji kao celini. Takav je sistem doveo do sukoba.

Buđenje nacionalnih zameranja

Jedina prava “nacionalna” jugoslovenska institucija je Komunistička liga, u kojoj je okupljeno dva miliona članova jugoslovenske Komunističke partije. Čak su i ti komunisti podeljeni između regionalnih lojalnosti i konflikata između reformista i konzervativaca.

Decentralizacija i ekonomska stagnacija doveli su do buđenja starih nacionalnih ljubomora.

Srbi za nevolje Jugoslavije krive bogatije Hrvate i optužuju ih za sebičnost, Hrvati za iste nevolje optužuju Srbe i prozivaju ih zbog hegemonizma. Imućni Slovenci se žale kako su siromašni, Kosovo i Makedonija su bunari bez dna za finansijsku pomoć, a Makedonci se žale da im Srbi i Mađari iz Vojvodine prodaju žito u inostranstvu.

Od svih etničkih sukoba u Jugoslaviji, treba istaknuti sukob kosovskih Albanaca. Oni čine 77 odsto populacije te provincije i imaju najvišu stopu nataliteta u Evropi. Nacionalisti među njima traže vlastitu jugoslovensku republiku za sebe ili pravo da se odvoje i pridruže Albaniji.

U zemlji u kojoj su tri velike religije usko vezane uz etničke tradicije, nacionalizam je često izmešan sa religijom. Više od pola jugoslovenske populacije izjašnjava se vernicima jedne od religija, što je značajan porast u odnosu na 1968. godinu kada se izjasnilo 33 odsto ljudi.

To je veliki izazov za Komunističku partiju, koja je ionako podeljena sukobima.

Ljudi čeznu za očinskom figurom

Najsnažniji savez religije i nacionalizma nalazi se u Hrvatskoj. Hrvatski nacionalisti kreću se od liberalnih reformista do komunista, koji su ljubomorni na političku moć Srba, kao i od katoličkih progresivaca do terorista koji možda imaju i fašističke korene. Međutim, sve ih ujedinjava jedna stvar – sumnjičavost prema Srbima.

Republička vlast smatra katolike najvećom pretnjom jugoslovenskoj ideji i komunističkom monopolu na moć.

Bez Tita, koji je nadilazio vlastite hrvatske i katoličke korene i koji je smatran jedinim pravim Jugoslovenom, politički centar jedva se održava.

– Ljudi čeznu za očinskom figurom. Žele da se Tito vrati, da udari šakom o sto i da sve ponovo izvede na pravi put – kaže neslužbeno jedan jugoslovenski novinar.

(Dnevne.rs/Telegraf.rs /Izvor:Tanjug)

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*