Možda je vreme da počneš zaista živeti… (POUČNA PRIČA)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
nebo
Prašnjavi i iscrpljeni vojnik stupio je pred narednika: “Naredniče, moj prijatelj se nije vratio iz borbe. Molim dopuštenje da idem po njega.”

“Nema šanse. Dopuštenje se odbija!“ reče narednik odlučno, “ne želim i ne smem izložiti tvoj život za čoveka koji je najverovatnije mrtav. Područje je već puno neprijateljske vojske i nemoguće je tamo se probiti. A da ti kojim slučajem i uspe, ubiće te. Takođe, iscrpljen si, jedva stojiš na nogama, gledaj, niz desnu ruku ti curi krv. Idi odmah na previjanje; i ni reči više. To je naredba.”

Vojnik je bio uznemiren. No, znao je da će dobiti takav odgovor. Svejedno, nije se dugo premišljao. Odmah je krišom zašao iza postavljenih šatora i zaputio se, stablima zaklonjen od pogleda straže, u potragu za prijateljem.

Tri sata kasnije pojavio se na horizontu posrćući. Vraćao se frontalno prema borbenoj liniji, (pred kojom još nisu bile postavljene protivpešadijske mine), praćen uzvicima sa stražarskih mesta. Teturao se, sav krvav, sa telom svog mrtvog prijatelja na leđima. Bio je smrtno ranjen, odmah se videlo.

Narednik je odmah dotrčao. Gurao se odmičući lekare koji su vojniku pokušavali zaustaviti krvarenje. No, bilo je očito da je vojnik na izdisaju; pogled mu je bio staklen i gledao je negde u daljinu, kao da ne vidi nikoga oko sebe, a na licu mu je titrao blagi smešak.

Narednik je bio uznemiren, u krajičku oka caklila mu se suza. Sagnuo se ka vojnikovom licu i tresao ga je za rame vičući glasom napuklim od potisnutog plača: “Rekao sam ti da je mrtav. Rekao sam ti… Zašto, zašto si tvrdoglav… Sada sam vas obojicu izgubio. Reci“, tresao ga je i dalje za rame, “je li se isplatilo ići tamo po telo, obično truplo, leš, razumeš?! Doneo si mrtvo telo i sada i ti umireš…! Zar je vredelo te žrtve…?!”

Vojnik je umirao. No, skrenu pogled ka naredniku i zadnjim snagama tiho reče:

“Oh, da, naredniče… Vredelo je… vredelo… Kad sam došao… po njega, bio je živ… gledao me… i… rekao je:

‘Milane… Milane, znao sam… da ćeš doći…’”

***

Posmatraj svoj život. Videćeš: svaki put kad si bila/o istinski sretna/an bilo je onda kad si živela/o za drugoga, ko god taj drugi bio. Toliko godina si potrošila/o pokušavajući, ugađajući sebi, zadobiti sreću. Požnjela/o si samo gorčinu: svoju i drugih — okean gorčine. Zagledaj se u nevine oči nekog deteta, razmisli, i kaži: Ima li iko u tvom životu ko bi ti umirući rekao: “Znao/la sam da ćeš doći.” Ako nema, možda je vreme da počneš zaista živeti.

Kaže Isus: “Veće ljubavi niko nema od ove: da ko život svoj položi za svoje prijatelje.” (Iv 15,13)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone