KĆERI, NE NOSI MARKE, BUDI MARKA: Ovo je najbolji savet majke koji ćete ikada čuti! (LEKCIJA ZLATA VREDNA)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
cvece
Foto: Dnevne.rs /pixabay
Ima bogatih ljudi siromašnijih od najjadnijeg prosjaka

U vreme kada su svi opterećeni izgledom i materijalnim stvarima, teško je vaspitati dete da ceni prave vrednosti i unutrašnju lepotu.

Spisateljica Ingrid Divković je na svom blogu ingriddivkovic.com podelila sa čitaocima neprijatno iskustvo iz adolescentskih dana i majčin savet, koji je prati i dan danas, a pomoću kojeg je shvatila šta je zaista važno:

„Ko bi rekao da će doći vreme kada će ženama biti važnije šta nose na sebi nego u sebi. Nisam izuzetak. Ima dana kad sebi najviše valjam, tek kad valjam tuđim očima.

Ne mogu i ne želim da sudim. Onima koji žive za potvrdni odraz u ogledalu. Takvih se zemaljskih sudija i sama klonim. Ne petljam se u tela i duše ljudi. Nije na meni da aplaudiram jednostavnosti, a sklanjam se kiču i lažnim fasadama. Doći će to, polako. Samo po sebi. Dolaze neka nova ogledala. Ona u očima.

Neka se isproba sve. Neka se potroši sve. I to sve na nekima je ništa. Jeftino, skupo. S etiketom i bez nje. I crna kesa za smeće nekim ženama zavidno dobro stoji. Nekim ženama, uvredite se koliko želite, ne stoji ni najskuplja bunda na svetu.

Al’ bunda je bunda, a vreća za smeće je vreća za smeće. Kad vidiš skupu bundu ne vidiš umornu, zabrinutu ženu s keceljom oko struka dok jednom rukom guli krompir,a drugom briše nos raplakanom detetu. Vidiš ženu. Najbolju verziju nje same. Vidiš metu, koja traži ispaljene strelice. Ogledalo, čisto, bez mrlje.

 

more
Foto ilustracija: Dnevne.rs /pixabay

Dobro je njoj samo dok se tuđe usne smeše pri pogledu na nju. To je ulog, to jealibi za lepotu. Sve što je dobro kad tad se vrati, ostalo ispari. Na gomilu privida ide još gomila.

Ne traže svi lepotu u nama, već na nama. Dok god je lepota u pitanju nije nam bitno traže li je iznutra ili spolja…
Razmišljala sam danima o devojakama koje su sedele do mene. Bilo je to pre otprilike desetak dana. Dve devojke od nekih devetnaestak godina.

Iz crnih lakovanih Luj Viton torbica nazirale su se skripte za faks. Identične torbice. Identične devojke. Mobilni telefoni su vibrirali, dovoljno veliki, dovoljno sjajni. Na futroli je pisalo Chanel. Posmatrala sam ih. Jednoj se razmazala maskara. Druga nije marila. Jer da jeste prva, zasigurno na licu ne bi imala crnu mrlju pod nosom.

Ovako je imala. I mrlju, i duge, crvenim lakom namazane veštačke nokte koji nisu bili u stanju da obuhvate šoljicu „makijata“, a da ne izgleda poprilično smešno. Mislim za jednu mladu damu. Obema su usne, osim duplom dozom nikotina bile ispunjene crvenom bojom.

Posmatrala sam ih, dovoljno dugo da shvatim da su tražile pažnju. Potvrdu svog postojanja. Cenu koja nije bila okačena na njihovim okovratnicima. Ali kao da jeste. Jer to se vidi. To se oseća. Žene to mahom pokazuju, a da toga nisu ni svesne. Sve što hoda ima cenu. Sve što diše ima vrednost. Predmeti ne dišu, ako ste kojim slučajem zaboravili…

devojka
Foto: Dnevne. rs /pixabay

Setila sam se sebe i svojih devetnaest. Prva godina faksa. Imala sam malo toga.Tačnije ono što mi je pozajmljivala starija sestra. I ono što sam mogla da priuštim sama. Tražiti od roditelja novac za krpice? Nije mi padalo na pamet. Što zbog odgoja, što zbog životne situacije. Vladala je parola „snađi se sam druže“.

Gledala sam, neretko, sve te predivno obučene devojke. Gledala sam sebe dok gledam njih. Jesam li zavidela? Možda. Pa nije da nisam imala nšta. Ali nije ni da sam imala sve. Ne sećam se detalja, ali se sećam toga da sam jednu majicu nosila na stotinu i jedan način. I toga da su mi neki (valjda slični meni) govorili da imam stila, i da sam jako kreativna.

E da. Sećam se (da dobro se sećam, iako bi volela da se ne sećam) jedne situacije koja me dotukla i pokazala da ima bogatih ljudi siromašnijih od najjadnijeg prosjaka.

Njene oči i pogled uperen u mene. Obratila mi se nanoseći sjaj na usne i rekla: Ideš u tome s nama? Nemaš ništa novo? Neki orginal? Nešto s potpisom…?!

„Nemam… Pa, šta ovome fali, novo je…“

„Fali cena draga. Cena potpisa. To ti je znak koliko vrediš…“

Ako sam se ikada osećala jadno i jeftino, to je bilo tada. Ipak, taj je osećaj trajao kratko. Nešto me prenulo iz bede koja je doprla s njenih usana. Nešto me probudilo. Ili ona? Ona me probudila? Dovoljno jako da joj se zahvalim na lekciji koju ću shvatiti tek nekoliko godina kasnije.

zena-dnevne

Jer kao i s ljudima, i lekcije dođu kada moraju, ne kada mi to želimo…

„Kćeri moja. Ne nosi marke. Budi marka“, rekla je, grleći me rečima nakon te lavine osuda (kao niko nikada). Hvala ti majko. Tvoje reči odzvanjaju, svaki put kada ugledam ta lica tuđih imena.

Te robove koji su i sebi tuđi, a nikada svoji. A danas? Ne. Ne nosim poznate marke. Ne zato jer ne mogu da ih priuštim, već zato što mi do modnih markica i brendiranih imena nije ni najmanje stalo. Ako i imam koju krpicu s potpisom najverovatnije sam je dobila na poklon.

Preškrta sam za sebe. Greh mi je da dam 5.000 kuna (oko 650 evra) za torbicu ili cipele. I zato jer su mi u životu bitnije neke druge stvari poput knjiga, putovanja, slika, mojih sitnih radosti… Sećam se majčinih reči „kćeri moja, ne nosi marke, budi marka…” kao da su juče izgovorene.

Juče. Danas. I sutra će biti isto. Osvrnimo se oko sebe. U svetu u kojem živimo sve se svodi na izgled, imidž. U krajnju ruku ono što je na nama. Pogledajmo žene koje nas okružuju. Prijateljice, poznanice. Većina njih su skupo obučene, sve po poslednjoj modi. Iako je vreme gore nego ikada. U međuvremenu sve pričamo o unutrašnjoj lepoti. Koja je nekako nezamisliva bez one nove torbice, novih cipela.

Kako licemerno. Često me neke poznanice pitaju, Šta je to na tebi? Divno je. Čije je? Ja kažem „Moje“. One kažu Ma ne, mislim, koja je marka? Odgovorim„Ničija. Ako je na meni moja je.

Mislim da bih nekim ljudima vredela više ako bih rekla da nosim Šanel ili Luj Viton. Takvim ljudima ni ne želim da vredim.

I ne, ne mislim da je greh imati novaca, moći da priuštite lepe stvari, brinete o sebi, budete negovani, doterani, obučete se po poslednjoj modi i uživate u sebi… Ne mislim. Zaista. Samo mislim da je greh živeti samo za to.

Gurati to ljudima pod nos, i još gore, vrednovati ljude samo i isključivo na osnovu onoga što imaju na sebi… Uostalom, čak je i žena koja je živela zbog mode i za modu jednom prilikom rekla…Moda nije pitanje odeće. Moda je u vazduhu, rođena iznad vetra. Morate imati intuiciju za nju. Ona je na nebu i na putu. Koko Šanel.

Hvala ti Koko. Ako nemaš ništa protiv, zadržala bih se na nebu, na putu mi je pretesno… Treba znati živeti. Više u svojoj koži, manje u tuđim očima.

(Dnevne.rs /Izvor: ingriddivkovic.com)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone