IVONA JE OTIŠLA U NEMAČKU DA RADI: Nakon godinu dana evo šta kaže o OBEĆANOJ ZEMLJI

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
posao
Foto: printscreen/fejsbuk
Ivona Bednjanec (29) iz Slavonskog Broda poslednjih godinu dana radi u Nemačkoj kao poštaka, a poslom je izuzetno zadovoljna.

– Nije bilo lako, ali nije bilo ni teško. Rekli su mi pre dolaska, prva godina je najgora! Ja se nadam da će svaka sledeća biti kao prošla, makar takva ako ne i bolja. Tek je jedna godina iza mene, a ja želim toliko toga! Danas uspevam da se sporazumem na nemačkom jeziku, nisam pohađala nikakve kurseve, sve sam sama naučila. Kada usavršim jezik, pokušaću da ostvarim još neke svoje snove… samo nebo je granica! – govori Brođanka.

Ivona je po struci upravni referent, ali nikad nije stekla diplomu jer se s fakulteta ispisala pre nego što je dala poslednji ispit.

 

– Nisam hela da budem deo statistike na zavodu za zapošljavanje. Nisam htela kao diplomirani ekonomista da radim sezonski, čistim iza drugih ili služim nekoga. Nisam htela da sedim kod kuće i čekati da mi posao sredi tata, stric, sused ili neka tamo deseta osoba. Zapravo, najiskreniji odgovor je taj da nisam htela da živim u Hrvatskoj! – rekla je Ivona.

Ivona je i bivša rukometašica, koja je na parketu provela gotovo 15 godina, a zbog povrede je morala da okonča karijeru. U februaru 2015. prihvatila je sezonski posao konobarice koji je radila osam meseci. Istovremeno je radila i trenirala. U oktobru se vratila kući i odlučila da ponovno želi da igra rukomet. Ali nakon samo mesec dana u Tuzli vratila se jer nije dobila dogovoreni novac. Tada je otišla u Nemačku.

S obzirom na to da su radna mesta u pošti u Lerahu bila popunjena, novo radno mesto čekalo ju je u Bad Zekingenu, udaljenom 30-ak kilometara. Odmah je dobila na korišćenje i službeni poštanski automobil kako bi mogla da putuje na posao.

– Svako jutro sam se budila u pola 6, u pola 7 već lagano kretala na posao, radno vreme mi je bilo od 8 do 17 sati, nakon toga bih se vraćala u selo, presvukla, jela i opet putovala na trening pola sata, odradila trening, putovala nazad i oko 22-23 sata bila bih doslovno mrtva. I tako gotovo svaki dan plus vikendom utakmice. Uprkos svemu, bila sam srećna, jer sam zavolela svoj posao, jer sam igrala rukomet i jer sam za sve to što sam radila bila plaćena i cenjena! – ispričala je Ivona.

 

– Kada uzimate stan u najam trebalo bi da imate poveću sumu novca. Većinom se radi o tri stanarine koje morate da date odjednom plus stanarina unapred; takav je slučaj bio i kod mene. Ali to naravno nije sve… Većina stanova nije opremljena i kada ga iznajmite, morate da kupite sve – od igle do lokomotive. I sedam meseci kasnije, ja se još uvek kućim – kaže.

Nakon 10 meseci rada, Ivonu je šef novčano nagradio kao jednu od najboljih radnika u ovom području.

– Moje srce je bilo veliko kao kuća… Ne zbog tih evra, nego zbog papira na kojem piše koliko cene moj rad i gde mi zahvaljuju na svemu dotad učinjenom. Ne mogu vam opisati kako je predivan osećaj kada te ljudi cene. Cene zbog onoga što radiš, kada vas nagrade za vaš trud – govori Brođanka, koja je nedugo nakon toga potpisala ugovor na neodređeno.

 

(Dnevne.rs/Kurir.rs/Izvor:SBonline.net)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*