GODINA BEZ MOG DRAGANA: Reč Milene Dravić povodom godišnjice VELIKANA SRPSKOG GLUMIŠTA

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
glumica
Foto: Fejsbuk
Dragan Nikolić nas je napustio na današnji dan pre tačno godinu dana. Milena Dravić podelila je sa nama sećanje na čoveka s kojim je provela 45 godina života…

Godinu dana…

Kao da je prošao čitav vek. I kao da je to bio samo jedan tren.

Sećanja, sećanja…

Neka su poletna, neka setna, neka ozarena… U reči ne staju, kao i život. A i zašto bi?

I danas nas spaja sve ono što nas je spajalo svih tih 45 godina. Imali smo svoj svet.

Bio je veliki, plemenit čovek.

 

Stalno me pitaju za njegove i naše humanitarne gestove. Ne govorim o tome. Nije ni on. I nismo to zato radili. Beskrajno darovit. Kakav snažan, široki glumački dijapazon. Kakva dubina, kakav volumen. Nije, mislim, ni prepoznat ni vrednovan koliko je zavređivao. Al’ šta sad….

Ponovo sam preturala po fotografijama. Onim koje je pre ko zna koliko godina doneo s Kalenić pijace. Puna kesa, četiri, pet kilograma fotki sa snimanja „Seoba” Saše Petrovića što ih je pazario za neki sitniš.

Sećam se, potpuno i zbunjena i ushićena i preneražena, ostavila sam sve što sam radila, uzela sam ih i krenula da pregledam. Pod u celom stanu bio je pokriven fotosima. Redosled nekako tačan, ali bez fotosa karika, vezivnih fotosa, što ukazuje na to šta sve šta fali i zašto zapravo serije nema. Posle te moje male inspektorske akcije, vratila sam sve natrag u kesu s nadom da će se ipak jednog dana sklopiti kockice i naći odgovor zašto se sve to tako dogodilo.

Vreme teče, život prolazi, godine jure, i evo mene pre neko veče sedim, odmaram se. Moga Gage nema evo već godinu dana. A ja sam već nekoliko meseci bolesna. Borim se. Tražim sebi angažman, ponešto pribeležim, telefon zvoni često, izlazim u susret ljudima koliko mogu… S terapeutom radim neophodne vežbe, gledam TV kao nikad dosad, viđam se samo s najbližima. I odjednom, pre neko veče setim se one kese s fotosima iz „Seoba”. Začudo, nešto ne vidim Draganove fotke. Ali tu su Pera Božović, Miki Manojlović, Mira Karanović, Aljoša Vučković, Rade Šerbedžija, Voja Brajović, Vladica Milosavljević, Smoki Samardžić, Izabel Iper, koja je onomad rekla „znate, taj film nikada u mojoj zemlji nije prikazan”, i drugi. Odlučim da ta gomila fotosa ne stoji dalje u toj kesi i počnem da ih klasifikujem da bih im svima dala, podelila, poklonila. Biće to lepa uspomena na Sašu, divne ambijente u kojima su radili, na divne kostime…

 

 

Svi lepi. Spakovala sam svakome. Kvalitetni, izvanredni fotosi. Eto, oni će imati uspomenu, a ja sam imala jedno uzbudljivo, radno veče. Važno je raditi, raditi raditi…

Sećanja, sećanja…

Borim se sa zdravljem, tačnije za zdravlje, i ta me borba drži prikovanu za kuću.

Tišti me i pritiska nemoć, nemoć da mu budem na pomenu. Šta smo sve uradili, za šta sve imali snage… zar sad da… ovako… da ovako bude… da me nema, da ne budem prisutna tamo, tamo gde sam svim srcem. I celim bićem.

Milena Dravić

 

(Dnevne.rs/Izvor:Blic.rs)

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*