BILI SU GOSPODARI PODZEMLJA: 7 čuvenih srpskih kriminalaca devedesetih (FOTO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
Kriminalci su intervjuima punili novine, a umesto ispravki, odgovori uvređenih bili su pucnjevi

Romeo Savić
Rat protiv policije

1. Jedan od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju. Nađen je mrtav 8. novembra 1994.

Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za “kraljeve podzemlja”. Ali za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem.

—Na pitanje Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autora kultnog filma “Vidimo se u čitulji” i knjige „Kriminal koji je promenio Srbiju“, kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je: “Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari.Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako bog da, imaću ih i više.”Inspektori dileri

Romeo Savić je u Beogradu trgovao drogom.

Međutim, tvrdio je Savić, trgovao je samo drogom koju je otimao od onih narko-dilera koji rade za policiju.

Devedesete godine su, posmatrano iz današnjice, bile veoma čudne: kao što su danas u modi starlete, tada su kriminalci punili novine intervjuima.

Romeo Savić je u svojim javnim istupima govorio: “Otimao sam robu i kola policajcima i ljudima koji su u jakom srodstvu sa zakonom. Voleo sam da to radim onim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao u toj želji, ali kunem se da niko normalan i pošten od mene nije stradao. Uvek sam otimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca… Ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je i to mnogo koštalo.”

Bio je Beograđanin, ali je mnogo vremena provodio u Novom Sadu, gde mu je živela devojka. Objašnjavao je da ga je to robinhudovsko suprotstavljanje dilerima u policiji koštalo: “Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo… Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila.”

O jajarama i drukarama

Posle rušenja Miloševićevog režima ispostavilo se da je Državna bezbednost raspolagala sa nekoliko stotina kilograma droge.

A još 1994. godine Romeo Savić uporno je ponavljao da ulični prodavci droge rade za dilere koji u Ministarstvu unutrašnjih poslova rade kao inspektori.

Posle jednog njegovog intervjua pozvali su ga u MUP i od njega zatražili da demantuje svoje optužbe.

Odbio je, a urbana legenda kaže da im je rekao da svoju izjavu samo može da dopuni imenima policajaca koji sarađuju sa narko-dilerima. Tada su povukli svoj zahtev.

U intervjuima za najrazličitije srpske i jugoslovenske medije je tada i Romeo Savić, kao i drugi „kraljevi podzemlja“, ratovao sa suparničkim klanovima. Novinari su prenosili “ko je jajara, a ko drukara”, ko se od koga krije i ko je koga zapalio za lovu, ali posle takvih tekstova nisu štampane ispravke. Uvređeni su se oglašavali pucnjevima. Tako je jednom prilikom i Romeo Savić bio ranjen, ali je docnije – u skladu sa nekakvim kodeksom “samuraja sa asfalta” – atentatorima oprostio…

Romeo Savić, Bane Grebenarević, Goran Vuković, Bojan Petrović, Mihajlo Divac, Al

Sumnjiva smrt

Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama.

U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala… Imao je 24 godine.
Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina.
Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.

Bane Grebenarević
Pištolj, ne teretana

2. Momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godine

Film “Vidimo se u čitulji” i njegova ukoričena verzija, knjiga “Kriminal koji je izmenio Srbiju”, bili su apsolutni hit devedesetih godina prošlog veka. Novinari Vojislav Tufegdžić i Aleksandar Knežević – ovaj drugi se posle premijere filma zamonašio – snimili su i zabeležili ispovesti kriminalaca koji su vrlo otvoreno govorili o svom zanatu, ali i o svojim životnim filozofijama. Više je đaka u Srbiji tih godina pročitalo njihovu knjigu nego “Na Drini ćupriju”. Takvo je vreme bilo.

Imao i predstavnika za štampu

Evo početka jednog poglavlja: “U spremnosti da se prilagodi najtežim okolnostima krije se osobenost ljudske vrste, primetio je neko. Zimskih noći 1993. godine, u redovima ispred banaka, desetine hiljada štediša stavilo je na proveru ovu tezu. Možda im se do svesti probilo da su ostarili ali da mudrost nisu stekli. Mladi su izvlačili pouku. Njihova ‘mudrost’ bila je surova i očajnička: ako je život prevara, zašto se ne prikloniti varanju? Ako je bilo dozvoljeno ubijati glađu i beznađem, zašto oni ne bi bili ruka eutanazije?” Bila je to i priča o “heroju sa asfalta” Banetu Grebenareviću.

Imao je dvadeset godina kad je Tufegdžiću i Kneževiću rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Sa novinarima je u leto 1994. razgovarao u Budimpešti, gde se sklonio od policije, pošto je nekoliko meseci ranije upao u jednu teretanu i pucao u Sredoja Šljukića Šljuku, ali je stradala samo devojka Tanja Nikolić, koja se tu slučajno zadesila. U jedan od najskupljih budimskih restorana odveo ih je Grebenarevićev “predstavnik za štampu” Zoran Šubara, kako im se bez ironije predstavio mladić u “versaće” odelu.

“Najbitnije je da čovek zna šta hoće”, zabeležili su Grebenarevićeve reči, uz primedbu da je bezuspešno pokušavao da izgleda stariji nego što jeste, “i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali to retko kome uspeva: Beograd je neponovljiv, teško ga je porediti s drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: Ideš do kraja!”

Više atentata

Za ime Baneta Grebenarevića vezivalo se ubistvo jednog dilera deviza. A on sam, po povratku iz Mađarske, preživeo je dva atentata: prvi put je eksplozija raznela zid kuće u kojoj je jedno vreme stanovao, dok su mu drugi put u centru grada pucali u leđa, ali je imao pancir.

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. sa Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni “korado”. Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz “kalašnjikova”. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi.

O Konanu i pištoljima

Bane Grebenarović je rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Goran Vuković
Ubica Zemunca

3. Vođa „voždovačkog klana“ je 1986. u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša. Likvidiran je 12. decembra 1994. godine

Goran Vuković, rođen 1959, u istoriju srpskog podzemlja upisao se 10. novembra 1986. kada je u Frankfurtu ubio Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, jednog od balkanskih kraljeva kriminala. Narednih pet godina Vuković je proveo u zatvoru, a 1991. vratio se u Beograd. U naredne tri godine preživeo je nekoliko atentata koji su tumačeni kao osveta.

Pucnjava u Frankfurtu

Motivi za Magaševo ubistvo nikada nisu do kraja objašnjeni, ali je najverovatnije reč o borbi za uticaj. Vuković je po povratku u Beograd, prema autorima filma “Vidimo se u čitulji”, mesečno zarađivao od 50.000 do 100.000 maraka od “kombinacija” u Evropi i toliko u Srbiji!

Sam čin ubistva u Frankfurtu opisao je ovako: “Parkirao sam automobil na uglu i sa suprugom Dobrilom i Markom Kovačevićem pošao prema zgradi suda. U jednom trenutku video sam Magaševu grupu ispred nas, bilo ih je 12 ili 13. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je s pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: ‘Šta je? Šta hoćeš?’ Planuo je: ‘Šta je, hoćeš da se svetiš?’ Nisam ga se nimalo bojao: ‘Misliš da neću da ti se svetim?’ Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. I drugi metak ga je pogodio. Posle toga su se njegovi pratioci zatrčali prema meni, ali niko nije pucao.”

Po povratku u Srbiju nametnuo se kao vođa “voždovačkog klana”, grupe jedva punoletnih mladića koji su bili fascinirani njegovom biografijom. Devedesete godine u Beogradu obeležiće obračun pripadnika ovog klana sa suparnicima.

Vuković je u Beogradu preživeo pet atentata: prvo je na njega kroz otvorena vrata auta pucano iz ručnog bacača “zolje”, projektil je prošao između sedišta i kroz njegove noge. Zatim mu je pod auto – vozio je upadljivi BMW – bio podmetnut eksploziv, ali nije aktiviran, najverovatnije zato što mu je suvozač bio sin jednog generala. Treći put napadači su ga iz mraka zasuli rafalima. I tri nedelje kasnije napadnut je na isti način, ali je brzim skokom u zaklon uspeo da se spase.

Izvršioci petog atentata na Gorana Vukovića – iza leđa zvali su ga “majmun” zbog veštine kojom je u mladosti preskakao balkone i upadao u stanove – poznati su: reč je bila o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost.

Vrbovao ga SPO

Na ove poslednje sumnjalo se jer je SPO Vuka Draškovića nameravao da Vukovića privuče u svoje redove. Tufegdžić i Knežević zatekli su ga u junu 1994. na ručku s visokim stranačkim funkcionerima Milanom Komnenićem i Borivojem Borovićem. Ovaj poslednji direktno im je potvrdio tu nameru Vuka Draškovića.

Kasno uveče 12. decembra 1994. godine Goran Vuković je sa dvojicom prijatelja prišao autu parkiranom kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta. U trenutku kad je seo za upravljač napadači su ih zasuli paljbom, a zatim pobegli. Jedan Vukovićev prijatelj ostao je nepovređen, a drugi je sutradan izdahnuo u bolnici. Goran Vuković usmrćen je na mestu.

Očevici kažu da je, po navici, pre ulaska u automobil proverio da mu pod vozilo nije podmetnut eksploziv.

POLICAJCI UBICE

Ubice Gorana Vukotića poznate su: reč je o dva policajca koji te večeri nisu bili na dužnosti. Ovaj slučaj nikada nije razjašnjen i ostalo je nepoznato da li su ih angažovali Zemunčevi prijatelji, neki drugi kriminalci ili Državna bezbednost

Bojan Petrović
Smrt u “jaguaru”

4. Reketaš, pljačkaš i narko-bos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998.

Sedamdesetih i osamdesetih jugoslovenska prestonica važila je za jednu od najsigurnijih u svetu. Beogradski kriminalci “kod kuće” nisu kršili zakon, jer im je bila neophodna baza iz koje su polazili u pljačkaške pohode u Evropu, ali i utočište posle akcije.

Klub za džet-set

Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku da vide svet. Suženih vidika i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju. Ovako je otprilike tvorcima filma “Vidimo se u čitulji” govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih “crnih bisera”. Otac mu je bio visokopozicionirani operativac Državne bezbednosti, koji je 1966. napustio taj posao i preselio se u Evropu. Držao je noćni klub u Švedskoj. Jednom prilikom ubio je u samoodbrani, pa je upućen u zatvor. Bojan je imao 22 godine kada je preuzeo vođenje kluba koje je važilo za stecište evropskog džet-seta.

Njegov otac stekao je zavidnu imovinu: Petrovići su imali kuće i stanove, osim u Švedskoj, i na Crnogorskom primorju i u Beogradu, a Bojan je pred sobom imao miran i udoban život. Ali prijateljstvo s Borisom Petkovim, kriminalcem koji je bio u sukobu s jednim od vođa podzemlja Rankom Rubežićem, izmenilo mu je život. Zbog učešća u Rubežićevom ubistvu decembra 1985. osuđen je na šest godina zatvora. Uhapšen je godinu dana kasnije i upućen na izdržavanje kazne. A kad je izašao na slobodu i otisnuo se u beli svet, veliku podršku predstavljali su mu kumovi Slobodan i Brano Šaranović, kriminalci evropskog formata. Od početka devedesetih godina Bojan Petrović se u Švedskoj, sa drugovima, posle pljački banaka okreće reketiranju.

“Posle samo nedelju dana mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao s vlasnicima grčkog restorana ‘Bahus’, ali oni nisu poslušali moj predlog. Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su dvadeset litara benzina. Ušli smo baš u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist. Odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada ako se uzme u obzir da je restoran imao 500 stolova”, pričao je Petrović.

Posle jedne pljačke, u spektakularnoj akciji policije koju je prenosila televizija, pohapšeni su i osuđeni na višegodišnje kazne, ali je posle izvesnog vremena Petrović uspeo da pobegne. Nižu se godine pljački banaka u pretpraznično vreme, kad ima mnogo pazara, i samoposluga u Evropi, a zatim sklanjanje u Beograd.

Pucnji iz “fijata”

U međuvremenu je uspeo da postane jedan od beogradskih narko-bosova, ali i da se posvađa sa Petkovim i sa tri metka rani ga u stomak.

Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”. Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa.

REKET I BENZIN

Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana “Bahus”, ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, pričao je Bojan Petrović

Mihajlo Divac
Nije bežao ni od metka

5. Bokser s Novog Beograda bio je jedan od nezaustavljivih kriminalaca, koji je napadao i kad je u njega bio uperen pištolj. Usmrtio ga je hitac u leđa 12. februara 1995.

Svi koji su znali Mihajla Divca, rođenog 1967. godine, kao jednu od njegovih glavnih osobina isticali su – srčanost. Kada mu je zatvorski stražar obećao batine, Divac je istog trenutka skočio na njega i udario ga. Nije hteo da ga pusti ni kad su pendreci ostalih čuvara počeli da pljušte po njemu.

Jeza od intervjua

Trenirao je boks i pripadao “ekipi sa Zvezdare” iako je živeo na Novom Beogradu.

Za razliku od ostalih iz kriminalnog miljea, Divac nije mnogo voleo da daje intervjue: “Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike”, dodavao je podsmešljivo, “prosto me podilazi jeza.”

Jedan od njegovih drugova ovako je opisao poslove kojima se Divac, on i njihovi prijatelji bave:

“Ne živi se dobro kao nekad, ali je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje, naravno, nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba…” Kombinacije su bili droga, reketiranje vlasnika splavova…

“Reagovao sam kad je on mene pogledao – jebiga – onako provokativno”, opisao je svoje ranjavanje Mihajlo Divac u “Vidimo se u čitulji” Tufegdžića i Kneževića. “I onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak – ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak – i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: ‘Mali, nabiću ti tu utoku u dupe – razumeš.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova pičketina, i šta sam ja trebao?”

Docnije je još kazao: “To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio.”

Mladić koji je pucao u Divca imao je 19 godina i zvao se Luka Bojović. Kasnije se priključio Arkanovim “tigrovima”, a danas važi za vođu najjače bande na ovim prostorima.

Ulaganje u budućnost

Divac je imao dosta realan pogled na svoje zanimanje: život kakav je vodio smatrao je uzbudljivijim od običnog, ali je s godinama, govorio je, pametno razmišljati o budućnosti i osnivanju porodice kad se steknu uslovi, odnosno kad se zaradi dosta novca. Ali znao je da izlaska iz sveta podzemlja nema: “Ja ne verujem u to povlačenje – to je priča za neke nabeđene mangupe. Nema tu povlačenja! Čim si jednom počeo da živiš ovakvim životom, živećeš tako dokle postojiš.”

Mihajlo Divac poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu “Putnik” 12. februara 1995. godine. Tu su bili smešteni učesnici bokserskog turnira “Beogradski pobednik” i on je oko osam sati ujutro otišao u hotel da od takmičara Slaviše Popovića uzme fotografiju s posvetom. Napuštajući hotel, zasmetalo mu je kako ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Posle nekoliko razmenjenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže jer je “izranjavio ljude”. Usmrćen je metkom u leđa.

DRŽI DO KODEKSA

To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio, ispričao je Mihajlo Divac o trenutku kada je na njega pucao Luka Bojović

Aleksandar Knežević
Zvezda

6. Jedan od najpoznatijih kriminalaca devedesetih pronađen je mrtav u „Hajatu“ 28. oktobra 1992. godine

Kad je 28. oktobra 1992. godine ubijen Aleksandar Knežević Knele, njegovi prijatelji su u Politici objavili 162 čitulje! Njegovo telo nađeno je u apartmanu tada najluksuznijeg hotela u Beogradu “Hajat”.

I sa Vukom i sa Slobom

Aleksandar Knežević je u trenutku smrti imao u džepu 5.000 maraka gotovine i na sebi zlata u vrednosti od 80.000 maraka. Tufegdžiću i Kneževiću njegov otac rekao je: “Niti mi je sin bio kriminalac, niti se bavio reketom. Kamo sreće da se bavio! Nije bio siledžija.”

Zapisali su i reči jednog inspektora MUP: “Kneževićev otac napada policiju da ga je ubila, tvrdi da mu se sin nije bavio kriminalom. Nikada, međutim, nije objasnio otkuda njegovom sinu ‘porše’ vredan 80.000 maraka, novac da menja hotele… Možda je radio preko omladinske zadruge?”

Beogradom su kolale priče da mu vlasnici luksuznih restorana plaćali “zaštitu”, a Kneletovo ime vezivano je i za trgovinu drogom i luksuznim automobilima…

Kao miljenik legendarnog Ðorđa Božovića Giške, bliskog saradnika Vuka Draškovića, učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za protivničku stranu, za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu.

Olako je potezao pištolj i ranjavao ljude, ali je bio i meta atentata: u maju 1992. godine zbog njegovog obračuna sa dva studenta iz Bijelog Polja diglo se pola Beograda na noge jer se pronela vest da snajperista puca sa krova SANU. Učestvovao je u obračunima ispred restorana “Poslednja šansa” i diskoteke “Luv” na Voždovcu, a ispred kluba “Nana” na Senjaku dve maskirane osobe naoružane “kalašnjikovima” istrčale su pred Kneletov “porše” i izrešetale ga. On se spasao podvlačenjem pod volan.

Onda je došao 28. oktobar 1992. godine, kad je sobarica u apartmanu 331 hotela “Hajat” pronašla nepomično telo. Obdukcioni nalaz pokazao je da je usmrćen s tri hica u glavu, a da je pre toga bio primoran da legne na pod. Istraga je nepobitno utvrdila da je sam pustio svoje ubice u sobu. Misteriju ovog zločina pojačavala je činjenica da je Knele bio oprezan i da bez otkočenog pištolja u ruci vrata nije otvarao ni najbližim prijateljima.

Osumnjičeni

Posle izvesnog vremena verzije o političkoj pozadini ubistva odbačene su, a za zločin je optužen Miša Cvetinović. Knele mu je prethodnog dana oduzeo crni džip “nisan” i odbijao je da ga vrati. Cvetinović je bio blizak Radetu Ćaldoviću Ćenti, jednom od najbližih saradnika Ljube Zemunca. Istog dana Knele je drugom poznatom kriminalcu Darku Ašaninu, nudio na prodaju crni džip “nisan”, a uveče je otišao u hotel. Imao je samo jedan poziv, od dobrog druga Romea Savića, koji mu je na recepciji ostavio poruku da se javi. Miša Cvetinović je zbog ovog ubistva iz Nemačke izručen Jugoslaviji.

U Beogradu je u istražnom zatvoru proveo tri meseca, a onda oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Na dan sahrane Aleksandra Kneževića, kad je Džej na koncertu na Sajmištu pred 35.000 ljudi jednu pesmu posvetio “svom prijatelju Kneletu”, publika je počela da skandira “Knele! Knele!”

PROTESTI SPO

Kao miljenik Ðorđa Božovića Giške, Knele je učestvovao je demonstracijama 9. marta 1991. i u stvaranju Srpske garde, oružane formacije Draškovićevog SPO. Ali kad je Giška ubijen, Knele je počeo da radi za režim Slobodana Miloševića, pa je 1992. organizovao razbijanje studentskog protesta u Beogradu.

Kristijan Golubović
Kralj marketinga

7. Dete gastarbajtera iz Minhena status „momka s asfalta“ stekao je osamdesetih u Beogradu, ali je zbog toga mnogo godina proveo po zatvorima

U dokumentarnom filmu “Vidimo se u čitulji” i knjizi “Kriminal koji je izmenio Srbiju” Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, nastalim 1994. godine, autori su za Kristijana Golubovića napisali: “Nimalo slučajno izborio je status medijskog miljenika. U svetu kom pripada nazivaju ga kraljem marketinga i ceremonijal-majstorom, ‘promoterom postmodeme srpskog kriminala’.”

Tučem, bodem, pucam

Koliko su još pre dve decenije bili u pravu, dokaz nam je svako veče pred očima: eno ga Kristijan u rijalitiju “Farma” na Pinku.
Ko bi rekao da je nekada za sobom imao ozbiljnu karijeru kriminalca?

Dete naših gastarbajtera, rođen je u Minhenu 1969. godine. Osamdesetih godina vratio se sa majkom i sestrom u Beograd. U decembru 1987. godine prvi put je došao u sukob sa zakonom kada je u kafani u Boleču pretukao gosta. Dve godine kasnije pucao je na dvojicu suparnika ispred voždovačke diskoteke “Luv”, a u oktobru je u klubu “Branko Krsmanović” izazvao tuču u kojoj se i pucalo iz pištolja. Ceo Beograd je brujao kad je februara 1990. godine s kratežom upao u “Mažestik”, naterao nekoliko stotina gostiju da legnu na pod, ispalio nekoliko metaka u plafon i pobegao. Potom je otišao u Nemačku, gde je u Diseldorfu robijao tri godine. U vreme sankcija, 1993. godine, isporučen je našim vlastima koje su ga tražile zbog dela počinjenih od 1988. do 1990. godine.

“Nekada sam se tukao, pa sam počeo da bodem, onda da pucam, pa da organizujem grupe da pucaju za mene, da pajserišu, reketiraju… To je bilo nekad. Mogu i ja da stvorim dvesta klinaca oko sebe, jednima da dajem drogu, drugima kombinacije da uteruju dugove, uzimaju dva-tri soma mesečno. A šta će mi to? Ja danas imam sve što mi treba: lovu, “žuto”, lokale, stan, automobile…”, rekao je 1994. Tufegdžiću i Kneževiću.

Posle zatvora u Srbiji odlazi u Grčku. I tamo robija, a posle oslobađanja 1998. godine, preživeo je osam metaka. Drugi put je kao šef jugoslovenske mafije u Atini, kao i zbog krađe dva “mercedesa” i ulične krađe, osuđen na 14 godina.

“Sada sam najpametniji, najopasniji i najsposobniji Srbin, a ne sirovina i vulgaran momak, za šta su me mnogi smatrali. Svu svoju pozitivnu energiju usmeravam da na pametan način uzmem lovu i da više nikada ne dospem u zatvor. Trebalo bi konačno normalno da živim”, izjavljivao je 2003.

Zatvor i rijaliti

U Srbiji je ležao u Zabeli od 2005. do 2009. godine, a 16. januara 2010, zajedno sa majkom Milankom i četiri člana kriminalne grupe, uhapšen je pod sumnjom da duže vreme trguje narkoticima na relaciji Novi Pazar-Beograd. Za ovo delo osuđen je u januaru 2014. na 14 godina zatvora. Sudsko veće nije prihvatilo Golubovićevu odbranu, kao ni završnu reč tokom koje je pokušao da ih ubedi da nikada nije trgovao drogom.

“Kada bi kriminalci u Srbiji bili upola ljudi kao ja, ovde bi cvetalo samo cveće”, rekao je tada. Dok čeka odlazak na izdržavanje kazne, učestvuje u “Farmi”. Uživa nepodeljene simpatije gledalaca.

PROMOTER POSTMODERNE

„Nimalo slučajno izborio je status medijskog miljenika. U svetu kom pripada nazivaju ga kraljem marketinga i ceremonijal-majstorom, ‘promoterom postmodeme srpskog kriminala’”, piše u knjizi “Kriminal koji je izmenio Srbiju”

(Momčilo Petrović /Kurir)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone