‘TEK SADA SHVATAM KROZ KOJU BORBU SAM PROŠAO': On je dobio utakmicu života, pobedio je rak

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
golman
Foto: O. Bunić
Rastko Šuljagić sa samo 20 godina dobio je najveću bitku – pobedio je rak!

Momak koji slovi za jednog od najtalentovanijih golmana Evrope, devet meseci se borio sa teškom bolešću. Borio se i pobedio.
Prošao je celu omladinsku školu Zvezde, a kada je stasao za prvi tim, nije dobio šansu. Ali Štutgart je video ono što na “Marakani” nisu i doveo ga u svoje redove. Prošle zime “švabe” su rešile da ga pošalju na kaljenje. Javio se ukrajinski Dnjepar koji je te sezone stigao do finala Lige Evrope. Činilo se da sve ide kako treba. Ništa nije nagoveštavalo kakva ga bitka čeka.

Rutinski pregled

 – Eh, da je sve bilo kako treba, možda bih branio ili sedeo na klupi u finalu Lige Evrope prošle sezone – počinje svoju ispovest za “Blic” Rastko i nastavlja. – Ali, kada sam dolazio u Dnjepar, morao sam da prođem standardne lekarske preglede i tom prilikom su mi ustanovili bolest. Sva sreća, jer da sam kojim slučajem bio samo prehlađen pre nego što sam otišao u Ukrajinu, ne bi me ni slali ili možda ne bih ni prolazio sve te preglede. Sreća. Čak sam i pripreme pre toga prošao bez problema.

Žal za Zvezdom

Rastko je bio deo Zvezdine generacije u kojoj su bili Simić, Filip Janković, Nemanja Maksimović…
– Žao mi je što moja generacija nije dobila pravu priliku u Zvezdi. Želim bar jednom da branim pred „delijama“, ali klub tada nije želeo da se osloni na školu. Nije džaba ono “samo sloga Srbina spasava”, ali mi radimo protiv sebe, a sigurno smo talentovaniji od Nemaca.

Svi su bili zapanjeni koliki tumor je Rastko imao.
– Tumor mi je bio u grudima, ne u plućima nego u grudima. Bio je veličine 14x3x10 centimetara, to je kao najveći model mobilnog telefona, samo još šire. A normalno sam disao, nisam se ranije zamarao. On ne može da nestane, ali može da se svede na minimum i to je oko tri centimetra, koliki je sada.
Rastko je odlučio da veruje da je zdrav i da mu nije ništa.
– Mislim da sam celu ovu borbu prošao jer bolest nisam shvatio na pravi način, ali to me možda i jeste spaslo. Kada su mi rekli da imam rak limfnih žlezda, jednostavno im – nisam verovao. Rekao sam im: “Pogrešili ste”. Nisam osećao nikakve probleme, nikakav bol, mogao sam normalno da treniram. Najveći problem je bio što su roditelji bili jako uplašeni. A da sam se ja povukao, to bi bilo još gore za njih.
Prilagođavanje

On se nije uplašio, ali je ipak bolest shvatio na pravi način.
– Nisam mogao da se izlažem riziku. Prilagodio sam se. Moja borba je trajala devet meseci. Koristio sam primenjenu medicinu, ali i alternativnu. Korigovao sam način ishrane, svako jutro me je čekao miks određenih sokova od voća i povrća, ali sam išao i na hemoterapije. A to mi je bilo najteže. Uradio sam 16 terapija, a išao sam posle toga i na zračenja. Posle svake terapije tri dana mrziš sebe i sve oko sebe. Niti ti se jede, niti spava… Povraćaš… Nisi sav svoj… Ali onda uzmeš „snikers“ – praktično je Rastko pokazao smisao za humor koji mu je pomogao da se izbori sa opakom bolešću.
Tek sada, posle svega, shvata kakvu je borbu prošao.
– Dok sam prolazio nije mi bilo teško, tek sada shvatam težinu toga. Okretao sam glavu na drugu stranu. Roditelji su čitali na internetu, ali nisam hteo da slušam. Čak sam na VMA upoznao jednog dečka koji je bolovao od iste bolesti i umro posle nekoliko dana, ali i tada sam okrenuo glavu. Jednostavno, to radi podsvest, ne prihvataš. Kažu da ima četiri vrste odbrambenog sistema: čovek može da beži, da se bori, da se pravi lud i da se zamrzne i da ne radi ništa. Ja sam se očigledno pravio lud. Ali dobro i to treba znati.

Podrška porodice
Ipak, bez podrške porodice nijedan recept ne bi bio delotvoran.
– Od porodice sam imao najveću podršku. Bez njih ne bih uspeo. Otac mi je smršao pet kilograma za tri dana dok sam došao iz Ukrajine i bio je beo kao kreč. Ali kada su mene videli da sam veseo i oni su polako počeli da se vraćaju u život. Trudio sam se da provodim vreme sa porodicom i ja sam njih hrabrio. Šalio sam se u početku sa svima, a kada se već sve uozbiljilo, bilo mi je glupo da prestanem da se šalim. Takođe, hteo sam da budem sa ljudima koji me nisu gledali kao bolesnog jer kada sam video u njihovim očima to, i ja sam se osećao loše. Štutgart mi je nudio da se lečim u Nemačkoj. Ali mnogo bi mi teže bilo da sam otišao tamo.
Život je trenutak
Iako mu je tek 20, Rastko Šuljagić je sada drugi čovek.
– Sve ovo me je dosta promenilo. Drugačije gledaš život, shvatiš da je život u jednom trenutku i da sve treba uložiti u neki cilj. Ranije sam bio na sve strane.

Zanimale su me i devojke i izlasci. Sada shvatam da je sve to prolazno. Sada želim da budem jedan od najboljih golmana u Evropi – jasan je mladi sportista.
I nameran je da u tome uspe.
– Počeo sam da slušam svoje telo. Ako mi nešto smeta, kažem, ranije sam trpeo i išao glavom kroz zid. Očekujem da ću se do zime vratiti u redovan trenažni ritam i vraćam se u Štutgart. Vidim da bih mogao tamo da se izborim za mesto u prvom timu. Najbitnije mi je da branim. Imam još godinu i po dana ugovora, videću šta oni misle. Postoji ideja da mi ponude i produženje ugovora. U svakom slučaju, imam neverovatan motiv – rekao je na kraju momak koji je uspeo da dobije veliku bitku protiv najvećeg neprijatelja.

Junački.

Učio sam od Đokovića

Rastko je počeo mnogo više da pazi na ishranu, a u svemu tome mu je pomogao – Novak Đoković.
– Menjam ishranu, promenio sam 80 odsto načina na koji se hranim. Čitao sam i knjigu Novaka Đokovića. On mi je pravi uzor. Vrlo je sličan mom bratu koji je u Americi i koji je pravi borac i koji mi služi za primer – objasnio je Šuljagić.

(Blic)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone