NAUČNICI UPOZORAVAJU: ĐUBRE KAO HRANA I SMRTONOSNI POMFRIT

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
FRENCH fRIES
Foto: pixabay /dnevne.rs
Dugotrajno konzumiranje fast-fuda je štetno po jetru u istoj meri kao i hepatitis. Do ovog zaključka su došli američki naučnici. Najopasnijim jelom stručnjaci smatraju pomfrit.

Koji savremeni čovek ne voli brzu hranu?! Nekada se u Rusiji, na primer, obedovalo dugo i sa zadovoljstvom – danas je uvrežena pojava svakodnevice prezalogajiti nešto na brzinu.

Užurbani stanovnici megapolisa često nemaju vremena da naprave punovredan doručak, ručak i večeru. I tada u pomoć pritiču one: namirnice koje navodno „štede vreme“, ali očigledno skraćuju život. Medicinari su otkrili da za samo jedan mesec fast-fud „ubija“ jetru u istoj meri kao i hepatitis i žutica.

Čitava stvar je u tome što se krompir, piletina i luk spremaju na masnoći i ne samo da se dodaje so, već i šećer, što proizvodima obezbeđuje onu specijalnu zlatnu koricu. Sve ovo zajedno daje ogromnu količinu takozvanih zasićenih masnoća i dovodi do razvoja distrofije jetre.

Zvanje glavnog „ubice“ osvojila je šaurma. U njoj se u proseku sadrži 120 grama masnoća, a dnevna norma za njeno unošenje ne treba da bude veća od 70-80 g.

Pojesti šaurmu je isto što i popiti čašu rastopljene kulinarske masti. Glavni borac protiv štetne i brze hrane u Rusiji, državni sanitarni lekar Genadije Oniščenko je više puta pozivao stanovnike Rusije da jedu ono na šta smo navikli „na nivou genetskog pamćenja“: krompir, kiseli kupus, meso. Jer proizvođači fast-fuda ne žure da učine jela korisnijim i zdravijim – to neizbežno dovodi do poskupljenja menija i sporije pripreme.

Zato se ispostavlja da moda u pogledu hrane diktira svoja pravila koja se ponekad ne odražavaju baš najbolje na zdravlje. Ali, đavo nije tako strašan kakvim ga prikazuju, – smatra predsednik Nacionalne asocijacije organizacija za brzu hranu Aleksej Novikov:

tanjiri
Foto ilustracija: Pixabay

Ne možemo da ne kažemo da je fast-fud hrana koja može da pričini štetu organizmu, ako se čovek stalno njom hrani. Odnosno, ako i za doručak, i za ručak, i za večeru jede fast fud. Ne preporučujemo da se to radi svakog dana. Zašto? Zato što organizam ne treba navikavati na isto i pospešivati razvoj ovih ili onih bolesti, koje time mogu biti izazvane.

O tome da fast-fud može da pričini štetu govori se skoro na svakom koraku. Ali ako se fast-fud ne konzumira sistematski, već naprimer, nekoliko puta mesečno, to neće pričiniti nikakvu posebnu štetu zdravlju.

Ali figuri sigurno hoće! U sadržajima informativnih agencija sve češće se pojavljuju informacije o tome da porast broja gojaznih ljudi poprima karakter epidemije. Među liderima je SAD. Tamo svaki treći odrastao čovek danas pati od prekomerne težine. U Velikoj Britaniji debeljuce čine 23 odsto stanovništva.

A ni Rusija ne zaostaje previše – 18 procenata. Pokušavajući da shvate uzroke pojava američki naučnici su izvršili niz zanimljivih eksperimenata. Eksperimentalnim pacovima su davali visokokaloričnu hranu koja bi kod čoveka odgovarala konzumiranju viršli, hamburgera i slanine.

Zbog toga su se u organizmu životinja desile hemijske promene: došlo je do toga da pacovima nisu bile dovoljne nekadašnje porcije hrane, što je dovelo do stvaranja pogubne navike. Odnosno, u osnovi narkotičke zavisnosti i gojaznosti se po mišljenju naučnika, nalaze isti mehanizmi.

Osim toga, čitav sistem fast-fuda se gradi na atmosferi praznika, radosti i veselja. Upravo zato, jedući brzu hranu, čovek prvo oseća euforiju, popravlja mu se raspoloženje, ali posle izvesnog vremena dolazi do mrzovolje, pada snage, moguća je čak i depresija.

Zato, da bi se promenila situacija, organizam zahteva još jedan hamburger. Tako ljudi dospevaju u začarani krug zavisnosti od hrane, ubeđena je lekar-dijetolog Jelena Solomatina:

Hrana, kojom je bogat fast-fud, ne može se nazvati prirodnom, pošto sadrži sve moguće vrste aditiva. Između ostalog, to je natrijum glukonat. Natrijum glukonat nam, s jedne strane, pričinjava izvesno zadovoljstvo prilikom uzimanja hrane, zato što svaku, čak i najneukusniju hranu čini vrlo privlačnom.

I zahvaljujući nadražavanju nervnih završetaka i, razume se, onih koji se odnose na ukus, naš veliki mozak dobija više zadovoljstva. I kad se čovek navikne na ovakvo dejstvo glukonata koji između ostalog nadražuje njegove receptore, ostala hrana mu izgleda prosto neukusna. I sve vreme želi sve više i više.

Na kraju, posebno deca, koja nemaju tako jak nervni sistem, mogu postati prilično hiperaktivna i lako se uzbuđuju. I uopšte, to zaista može vrlo negativno da se odrazi na njihovo zdravlje.

Analizirajući savremenu društvenu ishranu klasik domaće literature iz oblasti kulinarije Viljem Pohljobkin u svojoj knjizi „Moja kuhinja i moj meni“ piše da se iza procesa uprošćavanja kulinarskih napora kriju dva faktora – daleka od kulinarije. „Prve su se pojavile opšte promene do kojih je došlo u svetu, u svetskoj trgovini, u snabdevanju naše zemlje namirnicama iz uvoza.

Drugi faktor je subjektivan. Sastoji se u promeni psihologije savremenog čoveka koji sve više teži ka tome da se oslobodi od domaćih kulinarskih brige.“ Po mišljenju autora, stanovnici Rusije su počeli da kopiraju američki gastronomski model.

Danas mnogi stanovnici SAD u svojim stanovima imaju dobro opremljene kuhinje, ali ih po nameni koriste krajnje retko, na praznike. Svakodnevna ishrana se odvija isključivo u restoranima brze hrane. Ponekad se čini da nije moguće iščupati se iz ovog lanca hrane, ali izlaz uvek postoji, nastavlja lekar-dijetolog Jelena Solomatina:

Čovek uvek može da uzme neki proizvod od kiselog mleka, uvek može da uzme koštunjavo voće, suvo voće. Jasno mi je da izbor nije preterano bogat, ali oni se prodaju pod nazivom brz doručak od žitarica.

Onaj ko voli nešto ljuto u isti ovaj prirodni jogurt može da doda ren, senf, da odozgo stavi paradajz, krastavac, salatu, kineski kupus, brokoli, on se može jesti i sirov, i uopšte šta god poželi.

U principu, kad čovek o tome razmišlja vidi da se ispostavlja da nas okružuje prilična količina ukusnih, korisnih namirnica od kojih se uvek nešto može iskombinovati.

Na ratnu stazu protiv hamburgera i gaziranih napitaka nedavno su stupili činovnici Sankt-Peterburga koji su predložili da se uvede porez na štetnu hranu.

U svetu gde se govori engleski, ovaj oblik poreza nosi naziv “junk food”, što je odavno postalo „mejnstrim“ u država sa srednjim i visokim životnim standardom.

Tako u SAD povećani porezi na fast-fud i slatku gaziranu vodu već važe u nekoliko država. Na američki primer se 2012. godine ugledala Francuska.

Sam po sebi ovaj porez nije mnogo velik – iznosi samo jedan evrocent na konzervu gaziranog napitka. Međutim, prihod od njega se procenjuje na 120 miliona evra godišnje.

Što se tiče Rusije, u predstojeće mere protiv masne hrane mogu se svrstati u isti red s borbom za trezvenost ili protiv pušenja.

(Dnevne.rs /Izvor: Glas Rusije)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone