VOJISLAV ŠEŠELJ I advokat BRANISLAV TAPUŠKOVIĆ OTKRILI kako je i zašto ubijen Slobodan Milošević! (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
advokat
Foto: printskrin /jutjub
U onom momentu kada se žalio na zdravstvene probleme i tražio lečenje i upozoravao na svoje zdravstveno stanje, Milošević je morao da bude hospitalizovan.

On nije bio hospitalizovan. On je na jedan način, tihim terorom nad fizičkim zdravljem polako nestajao, kaže advokat Branislav Tapušković.

Presuda kaže da je na sastanku Visokog saveta odbrane “Milošević rekao rukovodstvu bosanskih Srba da nemaju pravo na više od polovine teritorije BiH i izjavio da ‘nema šanse da više od toga pripada nama!

Zato što smi mi trećina stanovništva

. Mi nemamo pravo na više od polovine teritorije – ne smete otimati nešto što pripada drugom! Kako uopšte možete da zamislite da sve trećine stanovništva živi zgužvano na 30% teritorije, dok je vama i 50% malo?! Da li je to ljudski, ili fer?!’”

Država Srbija se nikada nije bavila stvarima koje su se odvijale pred Haškim tribunalom. Samo je ispunjavala šta je traženo.

Nikada nije učinila ništa da se pomogne ljudima koji su procesuirani pred tim sudom, upravo u tom interesu, da se te stvari, kakogod da bude suđeno, kakve god presude da budu donošene, da kroz postupak dođe do izražaja sve ono što je vrlo bitno u odnosu na famu koja je stvarena, u odnosu na satanizaciju koja je napravljena, od samog početka.

Pogledajte video:

Već negde 1993. godine bilo reči o tome da je 300 000 muslimana bilo ubijeno – ta mantra se ponavalja do današnjeg dana.

Malo-malo, pa će neki od vrhovnih glavešina u Americi da ponovi tu priču, kao da je to istina, a utvrđeno je od strane muslimanskih eksperata da je stradalo ukupno oko 100 000 ljudi.

Da bi se došlo do pravih podataka i da bi se prestalo sa licitiranjima bilo koje vrste, istraživanjem činjenica i nepobitnih dokaza, potrebno je da se bave ozbiljni timovi stručnjaka, istoričari, pre svega.

Treba da se time bavimo, jer svaka od tih stvari, koja je izbila na videlo tokom tih procesa, ne samo procesa Slobodanu Miloševiću, i naročito, sve ono što je izbilo na videlo nakon ekscesa na osnovu kojih su usledile sankcije.

Na primer, taj problem vezan za Račak, to je razbijeno na sâmom početku procesa Slobodanu Miloševiću, tako da generali za to nisu ni bili optuženi.

Te stvari, Račak, to su stvari koje su dovele do bombardovanja, to su bili uzroci bombardovanja, a to je bila surova neistina. To što se tamo dešavalo, to su sve bili Albanci, članovi UČK.

Bio sam “Prijatelj suda” u svim slučajevima sve do trenutka do kog su izvođeni dokazi tužilaštva. Kada je Tužilac završio svoje dokaze, ja sam iz predmata izašao, i to su rešili još od onog trenutka kada sam počeo da otvaram neke stvari i teme, za koje je Sud našao da im trošim nogo vremena.

Posebno kada sam otvorio neke probleme koji su se ticali dokaza koji su polako izlazili na videlo; da bi mi bilo zamereno, jer nisam njegov branilac, nego prijatelj suda, a u nalogu za određivanje ingerencija prijatelja suda je pisalo da otvaramo sva pitanja koja mogu biti od pomoći da bi se utvrdile činjenice i onda su me eliminisali iz tog procesa, da bi mi, kada je već postojala opasnost da se Milošević razboli – a oni su imali nameru da mu sude u odsustvu – ponovo nudili da nastavim, ali kao branilac.

Još uvek se nije znalo da li će se on razboleti ili neće. Nisam privatio da budem branilac, jer nikada ne bih prihvatio da budem branilac na suđenju nekom kome bi se sudilo u odustnosti, pogotov ne u ovom slučaju. Ja sam im to i napisao i Kej je prihvatio da to radi.

Nakon što se utvrdilo da je Milošević bolestan, a on tražio lečenje u Moskvi, Sud je to odbio. To još negde i mogu da razumem (imajući u vidu kakav je Sud), ali su bili dužni, da ako je imao zdravstvene probleme, da ga leče u nekoj od klinika u Hagu, u Holandiji – nikakvih razloga nije bilo da se to tako ne uradi.

Ako ih je upozoravao da je lošeg zdravstvenog stanja, i ako je tražio da ide u Moskvu na lečenje, oni su bili dužni da tog trenutka obezbede njegovo lečenje u bilo kojoj klinici. Niko od ljudi, koji su se tamo žalili na bolest, i koje je trebalo lečiti, u trenucima kada je trebalo da se obave dijagnoze, niko nije smesta poslat u bolnice, koje su jedine dužne i u mogućnosti da to provere.

Sve je u takvim trenucima bilo obavljanu u ambulantnim uslovima – ne samo Milošević, nego i mnogi drugi. Ima ljudi koji su stvarno izvršili samoubistvo – Dokmanović, Babić. Uvek sam se pitao kako je to bilo moguće da se događa u takvim uslovima, gde je kontrola danonoćna, ako je bila. Da ne govorimo o ljudima koji su se razboljevali, pa umirali.

Kada je u pitanju Slobodan Milošević, mogu da kažem šta sam ja video – prvih nekih šest meseci – on se branio sâm – to je bilo njegovo pravo, to mu niko nije mogao osporavati i ovo je notorna istina: onoga dana kada je umro, bio sam gost na RTS-u, zajedno sa Ljiljanom Smajlović, a Ljiljana Smajlović je upoznala gledaoce sa onim što sam joj rekao nekoliko meseci posle početka suđenja Miloševiću, da on neće dočekati kraj suđenja zbo zdravstvenih problema, jer je prvih pet-šest meseci dovođen u Sud u 7 ujutro, dakle vrlo rano, a pre toga je morao da se pripremi – suđenja su nekoliko meseci trajala sve do 5 posle podne .

Potom bi ga vratili u zatvor i onda je on bio primoran da se u toku večeri ponovo priprema za sutrašnje suđenje i tako mesecima.Dobijali smo izveštaje o njegovom zdravstvenom stanju, gde je pisalo da mu je pristisak išao i do 220/140-150. Samo je bilo pitanje dana kada će on da pukne.

U onom momentu kada se žalio na zdravstvene probleme i tražio lečenje i upozoravao na svoje zdravstveno stanje, Milošević je morao da bude hospitalizovan. On nije bio hospitalizovan. On je na jedan način, tihim terorom nad fizičkim zdravljem polako nestajao.

Da li to bila neka taktika, strategija, u to sada ne ulazim, ali je činjenica da se ništa nije preduzimalo, da u momentu kada je imao zdravstvene probleme, nije podvrgnut adekvatnom lečenju – i ne samo on, nego svi drugi.

Uglavnom se to sve obavljalo u ambulantnim uslovima i kada dođe već do kraha, e, onda bi nešto preduzimali, ljude su tada čak i operisali, to je mislim sa Šešeljem bilo urađeno.

Još jedan od apsurda haških procesa je nemogućnost potraživanja naknade – z adve one koji su nepravedno uhapšeni, ili oslobođeni. Bio je uhapšen neki čovek poptuno pogrešno, proveo je u zatvoru u Hagu tri meseca i pušten, zato što se utvrdilo da to nije taj koga su tzražili – čak ni on nije mogao da dobije nadoknadu za sve to što mu se dogodilo.

Ono što bi srpski narod trebalo da čini je da pokuša da skine sa svoje glave taj satanski oreol kojim su nas nagradili i nagrdili.

ŠEŠELJ O UBISTVU SLOBODANA MILOŠEVIĆA

Posle presude Radovanu Karadžiću podigla se velika prašina zbog nekoliko pasusa u presudi u kojoj je ”navodno” haški tribunal posthumno oslobodio Slobana Miloševića sve odgovornosti.

– To je još samo jedan pokazatelj da je Milošević pobedio haški tribunal. Ne znam da li se sećate mog svedočenja u njegovom procesu? To je bilo zanimljivo kao i moja suđenja, tada smo zajedno razbili optužnicu protiv njega i Hag kao i u mom slučaju nije mogao ništa da učini povodom njegove presude – kaže Šešelj.

Po njegovom mišljenju Hag je ipak našao način da kazni bivšeg predsednika SR Jugoslavije.

– Njega su u najmanju ruku ubili kada su shvatili da ne mogu da ga osude. Ubili su ga uskraćivanjem redovne lekarske pomoći, a bilo je u tom slučaju još dosta kontraverzi.

Podsetimo, Haški tribunal posthumno je oslobodio Miloševića svih optužbi za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni, tvrdi američki novinar Nil Klark.

On u svom blogu objavljenom na sajtu RT otkriva da je tribunal pokušao da prikrije oslobađanje Miloševića jer se ta odluka spominje samo u jednoj rečenici presude bivšem predsedniku RS Radovanu Karadžiću.

(Dnevne.rs Izvor: Katehon)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone