VELIKO KOŠARKAŠKO FINALE: Je li, bre, čije je to zlato?

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
kosarka
Foto: AP /Tanjug
Večeras, u 20.45 po našem vremenu, igramo to čuveno finale. Mi i Amerikanci, za olimpijsku titulu u košarci.

Ček, ček… sad neko može da utrči sa onim čuvenim “Koji to ‘mi’, pa to su tamo neki momci koji…”

Mi. Svi oni što su nekad bili mi, i svi ovi sada. I vaterpolisti koji ljube zastavu u vodi. I košarkašice koje kreću po medalju pevajući “Marš na Drinu”. I ekipa iz lože, koju ne vidimo, ali koja vidi sve: profesor Nikolić, Ranko Žeravica… I ovi klinci što su po ulicama igrali kolo, kao košarkašice pred olimpijskim postoljem. I one mame i tate koji su davali više nego što je čovek pozvan da da, samo da bi im deca ostvarila snove.

Da, svi mi. I taj jedan san.

Naspram “tima snova”, kažu.

—Kažu i da je to zlato njihovo, da su svi ostali samo “izazivači”. Da je njihovo jer su ga osvojili pre četiri godine, jes’ da im sad igraju samo dvojica koja su igrala tada, “al’, opet” – niko im nije ni do kolena, “ako ćemo realno”.

Ali, šta je uopšte realno? Da ova naša Srbija, takva kakva jeste, decenijama napaćena, izmučena, osiromašena, otpisana, ima četiri reprezentacije u Riju i sve četiri – osvoje medalje!? To nije realno. To je “ludo, burazeru, ludo”, što bi rekli u crtanom filmu. “Ludaci”, što bi, u pozitivnom smislu, rekli neki naši olimpijci.

I sad, protiv tih nesavladivih, ekipe koja ima 12 puta više NBA igrača nego što ih je u našoj dvanaestorki, mi treba da poslužimo kao “izazivač”, kao sporedna uloga?

Bilo je takvih situacija u našoj istoriji, prilično. Recimo, onaj čuveni Gvozdeni puk je, oslobađajući Srbiju, u jednom trenutku bio rascepkan na četiri dela, pa je na onu jednu četvrtinu, skoro uništenu, krenulo oko pet puta više neprijatelja. A ovi naši preci, izranjavani, izgladneli i promrzli – zalegli, pa se skupili, čekali najpre. “Ako ćemo realno”, nisu imali šta tad ni da traže. Ali, izvuče jedan narednik sablju, pa sam potrča napred. U to vreme, kada se nismo baš orlovima ponosili, nego su starešine svoje vojnike zvali “sokolovi moji”, videvši šta radi taj narednik, izvuče i jedan kapetan, starešina te četvrtine, svoju sablju. Pa se podiže, pogleda sve one zalegle vojnike i samo viknu: “Ko je soko… neka širi krila!”. I polete.

Poleteše i sokolovi. U slavu.

U pobedu, zamislite.

Al’, nisu to tamo neki “davni, ko zna čiji”. I to smo mi.

Mi smo i stihovi Vaska Pope, “Ko se ne razbije u paramparčad, ko ostane čitav i čitav ustane, taj igra”. Mi smo i ona besmrtna loža, iz koje profesor gleda svoje đake. I ona pesma sa usana košarkašica. I ona zastava pred kojom su plivali delfini. I onaj juriš sokolova slavnih. I onaj rvački salto unazad. I ona stotinka što nije dosuđena. I onaj skok. I oni kajakaši. I ono čudo od deteta. I ono zakucavanje. Znate već koje.

Mi smo, bre, naši.

Otuda i pitanje: čije je, bre, to zlato?

“Ali, ako ćemo realno…”, probao bi opet da se ubaci neko. Ali, ubacivanjima ovde nije mesto.

Ovde ima mesta samo za onaj duh igre. Za poruku “Pozdrav iz zemlje košarke”. Za taktiku na tabli na kojoj piše samo: “Srbi ludaci”.

I za onaj poziv, vek star:

“Ko je soko… neka širi krila!”

Pa, da vidimo mi – čije je to zlato?

(Dnevne.rs /Izvor: Darko Nikolić, Blic)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone