POMOGAO MNOGIMA: Čudotvorac sa Atike šalje BLAGOSLOV SRBIMA (VIDEO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
starac
Foto: printskrin /youtube
Nesvakidašnja životna priča monaha a ispunjena čudima kojima je pomogao mnogima

ATINA – OD STALNOG DOPISNIKA

VAROŠICA Kamariza leži na kopnu, u zaleđu lučkog gradića Lavrija, na samom vrhu poluostrva Atika, odakle polaze trajekti za egejska ostrva. Istorija je pamti kao rudarsku naseobinu gde se vekovima unazad, dok ga je bilo, kopalo srebro. Ali Kamariza je mnogima, pa i brojnim Srbima, poznata po monahu Nektariju Vitalisu i svemu što se oko njega događa.

Monah Nektarije Vitalis stigao je u Kamarizu 1966. godine. Rođen je u Pireju 1930. kao Vasilije, u porodici oca rimokatolika i majke pravoslavne vere, kao 15. od 17 dece. Negde oko njegovog 18. rođendana, u aprilu 1948. gazda Janis, berberin kod koga je učio zanat, poveo ga je na Eginu u manastir Svete Trojice, gde počivaju mošti Svetog Nektarija, čudotvorca, duhovnika, posvećenog spasu nemoćnih koji je umro 1920. godine. Njegova ruka i glava počivaju na Egini.

KADA je Vasilije klekao pred mermernu ploču, gde počiva telo sveca, dogodilo se prvo od mnogih čuda koja će ga pratiti u životu. Začuo je glas koji mu je otupeo čula, ali pre nego što je izgubio svest jasno je čuo: „Bićeš sveštenik i nosićeš moje ime“.

Istog meseca u manastiru Svetog Meletija u Kiteroni Vasilije se zamonašio i uzeo ime svog zaštitnika Nektarija Vitalisa. Sa 35 postaje starešina hrama u Kamarizi kod Lavrija. Kada je, načet bolešću, već zabrinuto prebirao mislima gde je zgrešio, čudotvorac čije je ime poneo, ponovo mu je došao u san: „Ovde je mesto gde će biti hram sa mojim imenom. Počni da gradiš, ja ću ti pomoći“.

KANDILA ZA ČUDA

U CRKVENOM naosu, ispod masivnog lustera, stotine kandila potvrđuju legendu. Svako kandilo je za neko čudo. Za spaseni život, za novorođeno dete, za isceljenje tela, duše, za novootkriveni smisao života, za sreću kojom hrani duše starac Nektarije.

Novi hram, po lepoti dostojan slave sveca kojem je posvećen, gradio se na ponos vernika cele Atike. Sve glasnije se pričalo o Nektariju iz Kamarize kome u san dolazi Čudotvorac Eginski, štiti ga i prenosi mu deo svojih čudesnih moći. I onda, najpre crvenim slovima u verskom kalendaru, a onda i svakodnevno, počela je da se sliva reka ljudi u zaboravljenu rudarsku varošicu.

Taman kada je postala mesto hodočašća, Kamarizu je preplavila tuga. Otac Nektarije je smrtno bolestan. Oboleo je od raka pluća. Lekarska dijagnoza je bila fatalna. Spasa u bolnici nije bilo, lekarski nalazi su bili neumoljivi, pa se iz nje vratio u svoju monašku sobu da skonča zemaljske dane.

I ONDA… prema priči očevidaca, a najverodostojnije svedoče gospođe Sofija i Eleni koje su negovale oca Nektarija tih dana, u crkvu je u svešteničku odoru obučen ušetao starac sede brade, otišao ocu Nektariju u sobu i rekao mu: „To je iskušenje, sine moj, ozdravićeš i svi će to saznati. Završi posao“.

Dva i po meseca posle toga otac Nektarije odlazi u Atinu u onkološku bolnicu na kontrolu. Glavni lekar bolnice Papakonstantinu je videvši upravo pristigle nalaze zapanjeno rekao:

– Zdrav si čovek. Pobedio si smrt, oče Nektarije. Ovde nema posla za profesore i lekare, ovo je delo Svetog Nektarija.

U manastiru Svete Trojice počivaju mošti Svetog Nektarija čudotvorca

Glas o tome da je Sv. Nektarije produžio život svom imenjaku na zemlji se nezaustavljivo širio. Hiljade ljudi, stotine autobusa, reke automobila iz svih delova Evrope, mnogo i naših ljudi, hrlilo je u Kamarizu da čuje molitvu, dodirne mantiju, celiva ruku, bude u blizini „gerontasa“ (starca) Nektarija ili Papulisa, kako ga iz milošte oslovljavaju. Među njima je bio osvajač mnogobrojnih košarkaških odličja, naš sportista Dejan Tomašević. Otac Nektarije ga je primio i izgovorio Dejanu da „otvori srce i dušu“, jer će molitve i blagoslove srpskom narodu slati i preko njega.

OVOG septembra 2016. starac Nektarije je prikovan za postelju. Noge ga izdaju, ali duh je nezaustavljiv. Neumoran u traženju utehe i pomoći za one koji mu dolaze. Dugi su redovi na tremu omanje kućice. Bogobojažljivo ljudi čekaju na svoje vreme čuda. Mnogi od njih su iz Srbije.

Skučeno predvorje, pa omanja soba u kojoj na krevetu, okruženom ikonama, u crnoj mantiji leži otac Nektarije Vitalis. Tela gotovo da nema, ali lice zrači snagom koju je teško opisati.

Podiže glavu i Dejanu, koji mu ljubi ruku, počinje da peva na srpskom jeziku.

„Davno sam vam rekao da sam pola Grk, pola Srbin.“

Uzima sliku pokojnog patrijarha Pavla, celiva je i prinosi srcu.

„Prenesite Srbima blagoslove Svetog Nektarija. Ponovo mi je došao u san na Veliki petak“

 

Sledi priča o tome kako je starac na Veliki petak, pred više hiljada vernika na platou ispred hrama, pao u nesvest. Ni hitna intervencija lekara nije pomogla. Zapisano je u bolničkim knjigama da je prema stanju pritiska i pulsa proglašen mrtvim.

„Za njih je tako bilo, ali me zaštitnik ne napušta. Kad je moja duša stigla do njega, čuo sam ga gde kaže Isusu Hristu, Bogu našem, da imam još mnogo posla…. Mahnuo mi je da idem. Probudio sam se sa rukom na njegovoj ruci na ovoj ikoni, što mi je stalno na uzglavlju.“

Još jednim čudom ovozemaljski život arhimandrita Nektarija Vitalisa je nastavljen.

Onda je starac na postelji pozvao pomoćnika. Ovaj mu je dodao komad crnog platna. Bio je to analav – simbol velike shime, najvišeg monaškog reda.

– Nosio sam ovo više od pola veka. Uskoro ću napustiti ovaj svet, a ti, sine Dejane, primi ovo kao zalog moje ljubavi i blagoslova celom srpskom narodu.

Sunce je uveliko zašlo. U senci monumentalnog hrama Svetog Nektarija u Kamarizi kod Lavrija, još dosta ljudi je čekalo susret sa nadom i utehom.

(Dnevne.rs /Izvor: Zvonko ŠIMUNEC, Novosti)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone