Panika na Zapadu, Rusija dolazi na Balkan (INFO)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
sastanak
Moskva se vraća na Balkansko poluostrvo

PANIKA NA ZAPADU

Još uvek je, naravno, neizvesno šta će od svega toga postati i realnost, ali sama ideja je na neki način izazvala malu paniku među zapadnim zemljama, koje veruju da imaju pravo na vlastništvo nad bivšom Jugoslavijom. Trilateralni sporazum Bosne i Hercegovine, Srbije i Turske je skopljen pre nekoliko godina, u vreme vlasti Borisa Tadića, i do sada nije doneo konkretnije rezultate, pa je uglavnom, pojednostavljeno govoreći, bio viđen kao još jedna neobavezna formalnost kojom bi se stvorio ne samo privid kako neko brine o Zapadnom Balkanu nego i kojom bi se samoj Turskoj zadovoljilo u njenom pokazivanju da još uvek ima neki vrstu imperijalnih ambicija.

Taj sporazum je, međutim, ipak dokument, neka vrsta institucije, koja ima potencijal bez obzira na dosadašnju neefikasnost. Uključenje Rusije u taj sporazum bi mu dalo snagu, institucionalizovalo bi ga, što bi definisalo njegov međunarodni značaj.

Ako bi Rusija postala deo sporazuma Srbije, Bosne i Hercegovine i Turske, onda bi značilo da se Moskva posle mnogo godina vraća na Balkan na institucionalan način. Nije više, dakle, reč o „istorijskim vezama“ i „pravoslavnoj braći“, nego o institucionalnom međunarodnom instaliranju Rusije na Balkanu. To bi sasvim sigurno moglo temeljno da promeni odnos snaga u tom delu sveta, stvorilo bi naime institucionalne osnove za tu promenu.

To je utoliko važnije ako se zna da na Balkanu već postoji jedna druga trilaterala pod nazivom Američko-jadranska inicijativa. Formirana je pre desetak godina a, pod pokroviteljstvom Vašingtona, potpisnice tog trilateralnog sporazuma su Hrvatska, Albanija i Makedonija.

Zbog i formalnog članstva Amerike u tom sporazumu, on je poznat i kao „3+1“. Taj sporazum je povremeno aktivan a povremeno neaktivan i malo je poznat široj javnosti, ali postoji, kao i redovni sastanci njegovih potpisnika.

U novije vreme se pominje da bi tom sporazumu mogla da se priključi i Crna Gora, čiji su predstavnici već bili na nekoliko sastanaka. U slučaju da Rusija pristupi onom drugom, Trilateralnom sporazumu, onda bi značilo da se dve velike sile, Rusija i Amerika, kroz institucionalan način graniče na Balkanu.

Graniče se preko dva lokalna saveza, čije su članice i koja im daju pravo na prisustvo. Amerika je to već imala i ima a sada bi to mogla da ima i Rusija. To bi bila velika promena sa još većim posledicama na ukupne odnose u regionu.

Realizacija te ideje je već počela, o čemu svedoče i dolasci Davutoglua i Lavrova u Beograd, ali još uvek je mnogo nepoznanica koje bude sumnju u krajnji rezultat. Ključne nepoznanice su zvanična Srbija, kao i objektivne mogućnosti Turske da to izvede do kraja.

Te sumnje posebno budi činjenica da su i Srbija i Turska još uvek takozvane zemlje klijenti Zapada i Amerike, a uvlačenje Rusije u njihove sporazume sugeriše ambiciju samostalnije politike. U tom svetlu inicijativa Turske da u sporazum bude uključena i Rusija predstavlja pravo iznenađenje.

Već izvesno vreme je očigledno da Turska želi samostalniju spoljnu politiku, koja je u skladu sa njenom veličinom i potencijalom, sasvim logična ambicija.

To, naravno, ne ide jednostavno, pa Turska pokušava da zadovolji pre svega Ameriku na mestima gde veruje da je manje bolno a ima i neke koristi, kao što su Libija, Sirija i Egipat, a istovremeno nastoji da na nekim drugim prostorima izgradi sopstveni politički interes, kao na primer na Balkanu i u odnosima sa Rusijom, Iranom i Kinom.

PONUDA KOJA SE NE ODBIJA

Kada su svojevremeno Sarajevo, Beograd i Ankara potpisali Trilateralni sporazum o saradnji, onda je u javnoj komunikaciji to tumačeno kao dozvola Zapada da Turska vodi brigu o tom delu Zapadnog Balkana jer Zapad „nema toliko vremena“.

Turska je istovremeno bila veoma aktivna na Kosovu, ali i u Makedoniji. U Makedoniji nije reč samo o turskim investicijama nego i o školovanju makedonske elite. Na primer, skoro sav oficirski sastav makedonskih oružanih snaga je školovan u Turskoj.

Sve to su pratile emotivne i politički agresivne izjave turskih zvaničnika, pa se balkanski deo turske politike u javnosti tretira kao „neoosmanizam“. Vremena se, međutim, ubrzano menjaju i potreba Turske da ima i samostalniju politiku postaje sve izraženija. Da li će to biti i moguće, ostaje da se vidi.

Ništa manje nedoumice postoje i prema zvaničnom Beogradu. Postoje najmanje dva razloga za to. Posle prošlogodišnje izjave turskog premijera Erdogana na Kosovu da je „Kosovo Turska a Turska Kosovo“ odnosi Beograda i Ankare su zahladnili. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je tada tražio izvinjenje, ali ga nije dobio. Onda je krajem prošle godine zbog toga predsednik Nikolić otkazao planirani samit Trilateralnog sporazuma u Beogradu, a i predsednik tadašnje vlade Ivica Dačić je iz skupštinske procedure povukao ratifikaciju tri međudržavna ugovora nastala na Trilateralnom sporazumu.

Predsednik Nikolić, kako se tvrdi u diplomatskim krugovima, nije promenio svoj stav i nije sklon poseti Davutoglua. U diplomatskim koridorima se čuje da ne želi ni da ga primi, pa je i to jedan od razloga neočekivanog dolaska Sergeja Lavrova.

U operativnom smislu reči, u ideju uvlačenja Rusije u sporazum uključen je šef diplomatije Dačić, a predsednik vlade Aleksandar Vučić se još ne izjašnjava mada je malo verovatno da bi i sam Dačić mogao bilo šta da uradi bez Vučićeve saglasnosti.

Uz to, kakva bi Vučićeva pozicija mogla da bude sugeriše i njegova nedavna poseta Sarajevu. Drugi razlog za nedoumice je i gotovo religijska opredeljenost aktuelnog Beograda Evropskoj uniji i Americi.

Teško je, naime, poverovati da aktuelna vlast ima snage ili čak i želje za bilo kakav iskorak ispod ogrtača Brisela i Vašingtona, a taj ogrtač postaje sve grublji i grublji na svako pominjanje reči Rusija, a kamoli na neki konkretniji korak. Uprkos toj odanosti, u životu mora od nečega i da se živi, a ponekad se dese i ponude koje se ne odbijaju.

U svakom slučaju, pokrenut je jedan zanimljiv i i važan proces koji može temeljno da promeni odnose na Balkanu i koji se na duži rok neće moći ni zaustaviti ni izbeći.

(Dnevne.rs /Standard)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
  • МАКСА

    доста је више уцена са запада! ! !