OVO JE ŽENA KOJA SPASAVA DECU OD VRŠNJAČKOG NASILJA: Zahvaljujući Dragani dobićemo Aleksin zakon

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
decak
Foto: Facebook/AlexaJankovic
Peticija za donošenje „Aleksinog zakona“ je pokrenula ljude na društvenim mrežama, ali verovatno bi na tome i ostalo da u priču nije ušla Dragana Ćorić.

Priča o malenom Aleksi Jankoviću iz Niša ujedinila je Srbiju u nameri da se jednom za svagda stane u kraj vršnjačkom nasilju koje je u srpskim školama ovih godina uobičajena pojava. Peticija za donošenje „Aleksinog zakona“ je pokrenula društvene mreže, ali verovatno bi na tome i ostalo da u priču nije ušla Dragana Ćorić.

Dragana je docentkinja i profesorka Pravnog fakulteta, i kreatorka „Aleksinog zakona“. U ovu priču, otkriva nam, nije ušla slučajno, niti nespremna:

Inicijalna kapisla za mene bio je internet aktivizam koji je usledio posle emisije u kojoj su roditelji Alekse Jankovića ispričali tu tužnu priču. Putem Tvitera sam stupila u kontakt sa Tatjanom Vojtehovski, rekla da su neke stvari moguće, a već se i pojavio hešteg #AleksinZakon. Verujte, nisam vrtoglavo uletela u ovu avanturu, jer to upravo jeste. Tematikom vršnjačkog nasilja, prevencije istog  i borbe sa njime se bavim šest godina, i čula sam hiljade priča i roditelja – i dece i nastavnika. Čula sam brojne priče o nemoći sistema da spreči rast vršnjačkog nasilja, koje bi, da ga u nekim slučajevima čine stariji od 14 godina,mogli slobodno nazvati – krivičnim delima. U tu svrhu je u saradnji sa koleginicom Biljanom Kikić Grujić, nastao i nacrt Strategija za bezbednost dece u osnovnim školama i Lokalni akcioni plan, čije konačno razmatranje očekujemo uskoro. U tu svrhu sam i učestvovala sa drugim sjajnim roditeljima u osnivanju tog velikog saveta roditelja. S druge strane, ono što smo svi mi u školama doživljavali pre 25 godina pravdalo se dečjim nestašlucima, pubertetom, hormonima…ali zato što se tada ćutalo, đavo je sada, izgleda odneo šalupočinje priču za Dnevno.rs o svom radu Dragana Ćorić.

Zaista, deluje da je vršnjačko nasilje u Srbiji u ekspanziji. Budući da je Dragana u toku sa stanjem u srpskom školskom sistemu, pitamo je da li je situacija zaista toliko tragična:

– Mediji su postali otvoreniji prema pričama o vršnjačkom nasilju, premda mi se čini da mediji prate stvari više ove priče zbog  priče o nasilniku, nego o samoj žrtvi. Da ne govorim da neretko stave i nezamagljenu sliku žrtve, njeno puno ime, sliku kuće u kojoj žrtva živi. To je potpuno pogrešno! Svrha tih tekstova i tema je stigmatizacija nasilnika, a ne žrtve. Nažalost, deca jesu surovija, samo zbog jedne stvari – nemaju uopšte empatije ili je imaju u toliko malim količinama, kao da i dalje igraju neku igricu i znaju da čim pređu na novi nivo, dobijaju novi život koji počinju ispočetka. Modernizacija komunikacije posebno među mladima i decom dovodi do otuđenja, a nisi dobar roditelj ako mu ne daš tablet, jer svi to imaju – sumira sagovornica trenutnu situaciju u našem društvu.

Učitelji, nastavnici i profesori često su prve mete društva ali i samih roditelja kada priča o vršnjačkom nasilju dođe do medija. Međutim, društvo nije svesno da su i nastavnicima ruke vezane kada se suoče sa problemom vršnjačkog nasilja u svojoj grupi učenika.

Deca ponavljaju agresiju koju vide prvenstveno u kući, pri čemu psihička agresija više uzima maha nego fizička. Oni vide agresiju svojih vršnjaka prema nekome i popularnost koju s time stiče. Oni vide ponižavajući ton kojim se neki nastavnik obraća detetu koje sporije čita, ili nema koncentraciju, a ko zna kojih je to razloga. Krivicu dele,ako već moram nekoga prozvati: roditelji i nastavnici. Jednostavno, nemaju vremena,ni za sebe a kamoli za one kojima služe kao uzor – smatra aktivistkinja.

Najveći problem u dosadašnjim zakonima, smatra Dragana, a sa njom, kako kaže i pedagozi, psiholozi i nastavnici, je taj što nasilnik ostaje i dalje u školi,a njegova žrtva obično mora da beži. Kazne se ne doživljavaju kao kazne a prevencija stoji na papiru.

Međutim, kao što vidimo iz primera Aleksinog zakona, građani mogu da utiču na zakonodavstvo i uređivanje društva.

– Ne mogu da podnesem da bude još nekih inicijativa za promenu koja će nositi ime deteta kojeg više nema. A nažalost, već znam da će biti još jednog takvog zakona i da ću i njega pisati. Takođe, svi „besni“ i „jaki“ trebalo bi da jednom posete odeljenje za onkologiju u Sremskoj Kamenici ili obližnji georntološki centar i shvate da smo u bolesti i starosti svi isti. Ono što će nas razlikovati pre bolesti i starosti od ostalih jeste šta smo uradili ne zbog sopstvene koristi, nego iz principa.

(Dnevno.rs)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone