OVAJ PISANI RAD SRPSKOG ĐAKA (16) ĆE VAM OTVORITI OČI: Stojim po strani i posmatram, dođe mi da zaplačem!

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone
skola
Foto ilustracija: Dnevne.rs /pixabay
Putem redakcijske pošte do nas je došao pisani sastav iz srpskog jezika jednog šesnaestogodišnjaka, učenika trećeg razreda srednje Ugostiteljske škole na temu „Stojim po strani i posmatram“.

Stojim po strani i posmatram…
Ponekad mi dođe da naglas zaplačem kad pogledam kakvo je stanje u našoj državi. Svakoga dana se nadam da će jednom biti bolje.

Budim se, sanjao sam još jedan u nizu neostvarenih snova. Sanjam kako je frižider pun namirnica koje nama obezbeđuju život. Svi smo složni i na okupu. Majka i otac užurbano kreću na posao, vodeći računa da ne zakasne ni minut.

Trzam se iz tog sna i shvatam da kasnim na doručak, a za doručak bukvalno ništa.Otac nezaposlen sedi u fotelji i sluša laži i bljuvotine takozvanih političara koji su kupili diplome. Svakoga dana pričaju nove laži koje ljudima ispiraju mozak.

Brat, diplomirani fizioterapeut, konobariše u nekom starom restoranu. Ljudi nemaju ni za hleb dok se oni bahate. Majka je jedina koja nas održava u životu, pravi je stub porodice.

Foto Printscreen/TwiterFoto Printscreen/Twiter
Takva je država da sa diplomom nekog fakulteta možeš samo da obrišeš prašinu. Uopšte nema posla jer su sva radna mesta popunjena preko veze, dovoljno je samo da odneseš novac i bocu nekog skupocenog pića i već si od ponedeljka na radnom mestu.

Devojčice se ugledaju na sponzoruše i starlete a dečaci na kriminalce. Sve je više i više nekulturnih i bezobraznih ljudi, naravno i neobrazovanih.

Foto Printscreen/TwiterFoto Printscreen/Twiter

Kada bih sutra pao na ulici, niko ne bi prišao da mi pomogne, samo bi me preskočili. Obrazovne ustanove liče na estradu, goli stomaci, kratke suknje, pirsinzi, samo im još mikrofon fali.

U mojoj kući ne može ni dan da prođe bez svađe ili rasprave. Zajmimo se da vratimo zajam i tako u nedogled.
A ja… ja stojim po strani i posmatram.

Shvatam da bukvalno ne mogu ništa da učinim, nemoćan sam i mali. Niko ne želi da me sasluša…
Pored svega i dalje ostajem pozitivac, mladi buntovnik koji veruje u bolje sutra.

(Dnevne.rs /Izvor: EPK)

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on Google+Share on LinkedInPin on PinterestShare on StumbleUponShare on TumblrEmail this to someone