Amerika uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale

EU
Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.

Evropa je već u sedmoj godini ekonomske krize i stagnacije. Valjanog recepta za oporavak nema, a ekonomska politika nastavlja sa besmislenim insistiranjem na rešenjima koja je ne mogu izvesti iz krize. Ubitačna politika budžetske štednje na jednoj strani, i pogrešna vera u moć monetarne politike na drugoj, ne samo da ne rešavaju problem hronične nezaposlenosti, već seju zlo seme nove finansijske krize. U ime tobožnje odgovorne budžetske politike države blagostanja se sistematski razgrađuju, a društva ubrzano raslojavaju.

I sama politička stabilnost Evropske unije je ozbiljno uzdrmana. Regionalne, nacionalne i socijalne napetosti rastu, a sa njima i centrifugalne sile koje ugrožavaju uvek krhko jedinstvo Evrope. SAD su i dalje moćne, dinamične azijske ekonomije sve su jače, i Evropa se sa njima sve teže nosi.

Kao da joj sve te muke nisu dovoljne, Evropa se opredelila za iracionalnu, avanturističku politiku u kojoj je prvo pucala sebi u levu nogu (severna Afrika i Bliski Istok), a sada još odlučnije puca i u desnu (odnos sa Rusijom). Sve je to, može biti, samo uvertira za pucanje u glavu, po modelu dva svetska rata koja su Evropu ojadila i unazadila, i skinula je sa svetskog trona.

Evropa se (sa izuzetkom Velike Britanije) uglavnom uzdržavala u podršci razaranju Iraka. Period u kome je razum preovlađivao je trajao kratko, da bi potom neobjašnjivo i snažno Evropa podržala razaranje Libije i Sirije. Za uzvrat, dobila je ogroman broj izbeglica sa kojima ne zna šta da radi i koje teško može integrisati. Mase najsiromašnijih izbeglica ne idu na put preko Atlantika, već dolaze u Evropu.

[adsenseyu4]


Pre ili kasnije, bliskoistočni haos će dovesti do velikih poremećaja u snabdevanju energentima od kojih Evropa kritično zavisi. Sve i da naftu može oteti bez plaćanja, politička, socijalna i bezbednosna cena takvog preduzetništva će biti paprena.

Na Bliskom Istoku je Evropa pokazala sramnu ravnodušnost prema stradanjima – kako muslimana, tako i lokalnih hrišćana za koje tamo više nema mesta. To možda i nije nelogično obzirom na snažan trend opšte dehristijanizacije društva. Evropa je namerila da se odrekne svojih hrišćanskih temelja i da tu poslednju nit kakve-takve etike i normalnosti žrtvuje boginji zla i entropije.

Stvoreni bliskoistočni haos kao da nije dovoljan, pa se brže bolje pravi novi, još gori – ukrajinski. Sledeći bolesne recepte amoralnih, nadobudnih geostratega poput Bžežinskog, Zapad je umislio da svoju ratnu mašineriju instalira na samoj zapadnoj granici Rusije i da je tako matira u velikoj evroazijskoj partiji šaha.

Dajući podršku najostrašćenijem i najbeskompromisnijem delu ukrajinske populacije, budeći i stimulišući u njemu odavno umirene religiozne atavizme, insistira se na potpunom potčinjavanju istoka Ukrajine i na pobedi majdanskih ideja po svaku cenu. A cena su ukrajinski životi. Ako ovo liči na genezu tužne jugoslovenske drame, to je zato što se potpuno isti model primenjuje i u Ukrajini, s tim da je ulog mnogo veći.

Šta ovaj rat donosi Evropi?

Trgovinski i transportni tokovi se seku, obim trgovine opada, slab privredni rast se dodatno usporava, siromaštvo i nejednakosti rastu, a Evropa sebe pretvara u nestabilnu i rizičnu investicionu zonu. Razumni Evropljanin na kontinentu sada mora brinuti i o tome kako će se grejati ove zime.

Evropa čiji su energetski troškovi mnogo veći od onih u SAD, danas se, iz čista mira kocka i svojom energetskom sigurnošću. Verovatno se kalkuliše da je Rusima novac od prodaje energenata potreban isto toliko koliko i Evropljanima energija. To može biti tačno, ali ulog je prevelik, čak i onda kada se nekome čini da je sve dobro izračunao.

Zapad veruje da će zahuktala propagandna mašina po ko zna koji put uveriti i domaću i svetsku javnost da ovde nije reč o pohodu na Istok, već da je reč o principijelnoj podršci celovitosti Ukrajine i njenom pravu na nezavisnu politiku i samoopredeljenje – naravno, majdansko.

Računa se i s tim da će pod pritiskom sankcija ruski ekonomski centri moći, koji su imovinom, ali i dušom vezani za Zapad, pre ili kasnije dovesti do pada Putina i do nove jeljcinizacije Rusije. I ovo može biti tačno, ali šta ako tako ne bude? Da li su sinovi Evrope spremni da ginu za ostvarenje majdanskih fantazija i za izlazak Nato snaga na rusku granicu? Samo arogantna budala može verovati da se tigar može jahati bez rizika.

[adsenseyu4]

Eventualni rat sa Rusijom ne bi bio video igrica po modelu bombardovanja Srbije, Iraka ili Libije. U takvom ratu se gine i na drugoj strani, kako su to na svojoj koži osetili nesretni ukrajinski piloti i vojnici. Kao što je Evropa danas ravnodušna prema ubijanju pravoslavnih civila na istoku Ukrajine, biće isto tako ravnodušna i ako sukob eskalira i ako budu ginuli civili na drugoj strani. Ali šta će Evropa tada raditi sa masama izbeglica iz zapadne Ukrajine?

Konačno, i najvažnije, kome treba ovaj rat?

Građanima Evrope ovaj rat ne treba, njima su potrebni posao, mir i izvesnost – sve ono što su ranije imali, a čime se danas kocka njihova elita.

Evropa će, bez obzira na ishod, ostati podeljena, nestabilna i slaba. Već sada politički marginalizovana, ona neće biti ni senka civilizovane, stabilne i uređene Evrope, one od pre pada Berlinskog zida. Velika većina građana će živeti gore i neizvesnije nego što živi danas, a loš život će rađati nove mržnje i jačati stare tenzije. Paradoksalno, Evropa sebe pretvara u korisnog idiota tuđe politike i postaje dobrovoljni pomagač sopstvene propasti.

Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika. Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene. Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.

I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja sa nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti – istorija ne oprašta glupost.

Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak sa trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale. A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare. I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna.

(Blog Nebojše Katića)

2 Comments on Amerika uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*